Принчеви розе крви; Александар III Карађорђевић: “Не живим живот принца”

Ипак, овај скоро четрдесетогодишњак познат је и по љубавној вези са ћерком Емира Кустурице, за коју тврде да га је оставила послије “открића његовог другог ја”, пише Оптимист.

Александар Карађорђевић рођен је 15. јануара 1982. и најмлађи је син принца Александра II Карађорђевића и принцезе Марије да Глорије од Орлеана и Браганце. У једном интервјуу који је дао за домаће медије Александар III Карађорђевић говорећи о себи рекао је: „Не живим живот принца. Не желим да људи знају за то, јер би ме онда осуђивали као да сам лик из цртаног филма! Обичан сам човек, имам добре и лоше дане, волим да радим и борим се с овим лудим светом. Бити принц је чудно. Људи очекују свакаква ср**а од вас” У Београду од свих места највише волим кафане! Кафански сам човек. Пушим дрину, јер је јефтина и има добар укус. Понекад уживам у народњацима, а понекад одем на ромску музику. Али, Азру и ЕКВ обожавам.”

Александар је живио у Вирџинији до 1984. године. Са осам година је 1990. године постао ученик једне од најбољих основних школа у Лондону. У јуну 2000. године матурирао је на Краљевој школи у Кентерберију у Енглеској, добивши најбоље оцјене из три предмета (шпански и француски језик, политика). Студирао је на Универзитету Сан Франциско (УСФ) гдје је дипломирао на комуникацијама и медијима у мају 2004. године. Према званичној „краљевској” биографији, Александар је љубитељ умјетности, фотографије, музике, француског филма; интересују га актуелна збивања, а ужива у сурфингу, скијању на дасци, роњењу, музејима, кухињи, књижевности, тенису, кошарци и фудбалу; говори енглески, шпански и француски, а усавршава и свој српски језик.

Према непотврђеним информацијама, он сада са својим дечком живи на релацији Америка – Никарагва, гдје је, како неки наводе, инструктор сурфовања.

Када су се ова нагађања први пут појавила у јавности прије пет година, Крунски савјет био је изразито подијељен поводом понашања млађаног престолонаслиједника. Док су једни остали шокирани блудним фотографијама Александра Карађорђевића, други у њима не виде ништа спорно. Предсједавајући Крунског савјета Драгомир Ацовић осудио је понашање млађаног принца: „Једноставно немам речи! Ја то посматрам и као монархиста и као пријатељ његових родитеља, па и његов, а и неко ко је и сам родитељ. И нити разумем такво понашање, нити могу да га оправдам. Све је то далеко од мојих поимања, и заиста не разумем”.

Књижевник Матија Бећковић, члан Крунског савјета, није желио опширно да коментарише фотографије, већ је само кратко поручио уз осмијех: „Не бих веровао ни својим очима, а камоли да верујем интернету”. С друге стране, члан Крунског савета Чедомир Антић не види ништа спорно у сликама младог принца,за кога каже да је јавна личност која нема званичну дужност: „За разлику од наших политичара, где је споља гладац, а унутра јадац, овде се види један обичан живот младог човека који тај живот живи. У тренутку када Србија врати Карађорђевиће на престо, сигуран сам да ће променити приступ друштвеним мрежама и упознаћемо их онакве какви су увек били и какви треба да буду, као прву породицу Србије. Било би лоше да имамо људе који живе приватан живот тако што се претварају да не живе, те зато не видим у чему је проблем са фотографијама, на њима нема ничег незаконитог нити неморалног”.

Ако се може вјеровати неким „злим језицима” ова, како неки покушавају из Крунског савјета, накарадна појава није нова у династији која је кројила судбину Србије и Југославије, а која би радо поново стала на чело наше напаћене земље. Сјетимо се сличних прича које су биле везиване за име Петра Карађорђевића, несуђеног краља Србије.

Уклети принц

Судбина принца Ђорђа Карађорђевића поново је у средишту интересовање. За то су између осталог криве ТВ серије “Сијенке над Балканом” и “Краљ Петар I” у којима се појављује његов лик. Принц Ђорђе је рођен 8. септембра 1887. године, на Цетињу, на двору књаза Николе, свога деде по мајци. Након њене смрти 1894. године породица се преселила у Женеву. Касније је прешао је у царску Русију, гдjе је похађао војну школу као припадник Кадетског корпуса цара Александра II. Након Мајског преврата 1903. године и повратка Карађорђевића на власт прекинуо је школовање и дошао у Србију. Према традицији као старији син Петра Карађорђевића био је предвиђен за наслиједника краљевског трона. Ипак, догађај из 1909. године промјенио је ток његове судбине.

Према званичној историји, принц Ђорђе је тад у налету бијеса, шутнуо у стомак свог слугу Колаковића, који је од тих посљедица касније преминуо. Према незваничној историји Ђорђе је напао Колаковића јер је одао његову тајну љубавну везу његовом брату Александру који га је због ње уцијењивао. У новије доба, историчар Предраг Марковић је дошао до наводног сазнања да се краљ Петар I жалио да му Михаило Петровић-Алас “печати сина одостраг”, односно да су и један и други хомосексуалци. Ове тврдње су додатно биле подгријане чињеницом да је Михаило Петровић-Алас био вјечити нежења, а сам Ђорђе Карађорђевић се оженио у шестој деценији живота. Послије Првог свјетског рата принц Александар је припремио терен за Ђорђев повратак.

Несуђени краљ проглашен је малоумним, а то, како се причало, није било без разлога будући да је Ђорђе имао “психичких проблема”. Напади и плетење контроверзи око Ђорђа настављени су у наредним годинама. Александар постаје краљ 1921. и одмах Ђорђа ставља на принудно лијечење у Горњој Топоници код Ниша. Слободу је добио тек са доласком њемачких окупационих снага 1941. године, али никада није пристао на било какав облик сарадње са окупационим властима. Био је једини Карађорђевић који је остао у социјалистичкој Југославији. Енглески бригадни генерал Фицрој Маклин, шеф британске војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, у својим мемоарима “Рат на Балкану” пише о Ђорђу Карађорђевићу: “Мало послије нашег доласка у Београд, дошао је једног дана у нашу Мисију постарији господин с беретком на глави. Представио се као принц Ђорђе Карађорђевић, старији брат краља Александра и стриц садашњег краља. Одмах је почео да прича историју свог живота. Између осталог је казао како је претјерана тврдња да је он убио свог слугу. Његови непријатељи су на непоштен начин искористили тај инцидент. Да су се поштовала његова права, био би он данас краљ Југославије. Неко га је запитао, да ли, осим тога, има све што му је потребно. Одговорио је потврдно. Вратили су му аутомобил, који је био реквириран за вријеме борби...” Многи су очекивали расплет мистерије о његовом животу у романсираној аутобиографији „Истина о мом животу”, али су изостали многи детаљи о личном животу. У својим сјећањима Дејан Медаковић називао га је „чудан принц”:

„Сећам се тог чудног, помало неуравнотеженог принца. Упознао сам га код професора Миле Павловића Крпе, са којим је био пријатељ. Често сам га виђао на тролејбуској станици код Лондона, имао је привилегију да улази на предња врата. Познавали су га сви шофери, са којима је волео да прича. Виђао сам га и у књижари САНУ, када је ову водио чика Света Рајковић. Код њега је принц Ђорђе водио бескрајне телефонске разговоре, или је прелиставао нове књиге Академије. Последњи сусрет био је у парку код Ташмајдана, где га је, већ оронулог, доводио неки младић. Видећи ме са мојим ловним теријером, објашњавао ми је расне особине овог пса. Његову жену Радмилу, пензионисаног судију, нисам познавао. О њој сам чуо из музејских кругова, јер је повремено распродавала мужеве породичне реликвије. Страствено је играла хазардне игре, па јој је новац увек недостајао.”

Ђорђе Карађорђевић умро је у Београду 17. октобра 1972. године, а сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Поред њега је сахрањена и његова супруга.

Ни наша чувена православна браћа и „светородна” династија Романов није била поштеђена оваквих „злодуха” који су кварили слику „по вољи Божијој” благородној династији.

Пјесник “К. Р.”

Константин Романов, велики кнез, један од чланова руске императорске породице која је владала Руском империјом готово три вијека, предсједник Руске академије наука, преводилац, драматург и пјесник чије је стихове волео и Владимир Илич Лењин, рођен је 22. августа 1858. године у мјесту Стрељне. Његов живот и умјетничко стварање означиће тешки унутрашњи ломови, растрзаност између властитих хомосексуалних стремљења, строгих традиција, привржености породичним вриједностима и вјере у Бога. Своју патње, дилеме и страсти преносио је у своје пјесме а оно најинтимније у дневник који је завијештао на чување Руској академији наука под условом да његове странице не угледају свијетлост дана наредних 90 година (дневник је објављен 1994. године).

Константин Романов, унук руског цара Николаја Првог, са дванаест година почео је своја дружења са руским морнарима, свако љето проводио је на бродовима руске морнаричке школе. Окружен морнарима и није био свијестан да ће му ово дружење обиљежити живот. Записао је касније у дуго чуваном дневнику да је војно окружење у њему произвело осјећај мушкости, а касније се упркос женидби „развило у снажну страст, гријех и болест”.

Године 1875. као морнар питомац на броду „Светлана” креће водама Медитерана, а ускоро и водама Атлантског океана. По завршетку руско-турског рата обилази Европу, Алжир и на крају завршава у друштву грчких морнара. Морнарица је обиљежила њега, али и он њу. Прошло је већ готово вијек и по од како су руски морнари, који су пловили морима још под једрима, почели да облаче морнарске мајице под своје традиционалне униформе. Како само морнари не зову своју омиљену бијело-плаву мајицу: морска душа, пругаста другарица, о њој су спјеване пијесме и писане књиге. Њено званично признање десило се 19. августа 1874. године, када је велики кнез Константин Николаевич Романов, у то вријеме шеф војне флоте, издао наредбу о новој униформи која је укључивала и данас популарну плаво-бијелу мајицу. У флоти се и данас она сматра симболом храбрости, неустрашивости и среће.

Припадност владарској династији захтијевала је од њега склапање династичког брака. У јануару 1884. године жени се њемачком принцезом Елизабетом Сакс-Алтенбург са којом је имао деветоро дјеце. Његова војничка каријера стално је ишла узлазном линијом. Током 1900. године постао је начелних руских образовних институција, а од морнара-питомца постаће генерал. За многе своје пјесме инспирацију је пронашао у темама из војничког живота, многе пјесме посвећује војницима, морнарима, њиховим животима и војничким данима. Временом како у браку није нашао физичко задовољство већ га је проналазио у младим морнарима постаје све више растрзан између традиција и своје сексуалности, његове пјесме носе бол и све више су посвећене Богу и духовним традицијама. Постаје предсједник Царске академије наука 1887. године. У то вријеме као почасни чланови академије укључују се многи руски писци.

Константин ће се наћи и на челу одбора за прославу 100 година рођења руског писца Пушкина. Током свог живота пише дневник који садржи најинтимније исповијести из његовог живота, свједочанство о његовим унутрашњим нагонима, авантура са мушкарцима али и растрзаности између властите хомосексуалности и строгих традиција које су на хомосексуалне склоности гледали као на тешки гријех. Његови стихову послужили су као инспирација за композиције Чајковског, Рахмањина и других. Преводио је Шекспира, Шилера, Гетеа, а његови фрагменти „Цар Јудејски” послужиће совјетском писцу Булгакову за роман „Мајстор и Маргарита”. Своје пјесме потписиваће са К. Р. и под тим „именом” ући ће у свијет руске књижевности. Први свјетски рат га затиче у Њемачкој, одакле се, после кратког заробљеништва, враћа у Русију. Тешко болестан умире 2. јуна 1915. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.