По чему се разликују навика и зависност?

Зависност од мобилних телефона не постоји као званична зависност по мјерилима Светске здравствене организације. Они служе углавном за приступ интернету, а СЗО је прогласила једино зависност од видео-игара као званичну болест.

„Сматрам да је то енормно велики проблем јер практично од дјетета од двије године до одраслих и старијих људи од 70, 80 година, практично нико не испушта телефон из руке. Мислим да смо постали цивилизација која у великој мјери зависна и да немамо рјешење за то јер је виртуелни свет јако привлачан", казао је за РТС др Ивица Младеновић начелник Клинике за болести зависности у Београду.

Онога тренутка када „навика" почиње да угрожава наше функционисање, када због ње не извршавамо своје редовне обавезе, када ђаци имају проблема у школи, када се људи задужују да би се кладили, запостављају породицу и друштвени живот, тог тренутка то постаје болест, објашњава др Младеновић.

Пандемија зависности од интернета

По његовом мишљењу, постоји пандемија зависности од интернета. То значи да је пређен праг када је могло да се реагује.

„Постоји зависност од интернета, скидања садржаја са интернета, од праћења садржаја, од куповине преко интернета, од сексуалних садржаја преко интернета, од коцкања и од видео-игара. Све су то посебни типови зависности, али се бојим да ће проћи доста времена док СЗО не препозна сваки од њих", сматра Младеновић.

Додаје да, по његовом мишљењу, у класификацији болести зависности постоји један лицемјерни параграф који каже да уколико због потребе посла проводимо много времена за компјутером и на интернету, да се то не класификује као проблем.

„Као психијатар и психотерапеут сматрам да је то проблем, јер није нормално да неко проведе 20 сати на интернету. Запоставља се породица, која је најугроженија у цијелој овој причи. Проблем је и што дјеца од малих ногу упадају у виртуелни свијет и поставља се питање да ли ће они икада и засновати породицу, јер им је виртуелни свијет довољан", истиче Младеновић.

Постоје програми за лијечење болести зависности и у њима се форсира породична терапија. Полази се од претпоставке да ако је неко упао у проблем, вјероватно да је породица макар мало допринијела томе. Систем јесте најодговорнији и он би требало да развије механизме да смањи изложеност ризицима, али уколико имамо сигурност у породици, сигурно нећемо развити зависност.

Клађење углавном мушки проблем

Клађење пак, додаје доктор, представља вишеструки проблем. Клађење је, уз апарате, најчешћи вид коцкања и има врло висок адиктивни потенцијал. Већи адиктивни потенцијал има само електронски рулет. Проблем клађења је и у томе што је оно повезано са интересовањем за спорт. Осим тога, ту је и један магијски део који је иманентан свим људима.

Јако је тешко укинути и забранити клађење јер оно постоји од памтивијека, од настанка цивилизације. Подложнији су мушкарци, и однос пацијената који се јављају на клинику је тренутно седам према један у корист мушкараца, мада би по статистици требало да буде два, до три према један, наводи доктор.

У психологији човјека је да воли да ризикује и да се клади. Забране не доносе много користи, већ само криминализују ту врсту дјелатности. Едукација и подршка породице, али и повећање животног стандарда, су једини начин да се овоме колико толико стане на пут, сматра др Ивица Младеновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.