Очински савјети из 1768. године који вриједе и данас

Глас Српске
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Очински савјети из 1768. године који вриједе и данас

У времену када се млади припремају за различите животне позиве, питање васпитања, карактера и одговорности остаје једнако важно. Свевремено и увијек актуелно, ово питање обрађивано је и у часописима 18. вијека.

АУТОРИ: Милана Олабина и Милица Макитан, студенти српског језика и књижевности на Филолошком факултету УНИБЛ

 

 Један такав текст доноси нам Славено-српски магазин, први српски часопис, објављен 1768. године у Венецији, чији је уредник Захарије Орфелин. Сам текст је чланак под називом Очинско упутство сину који хоће да се посвети војној служби. Међутим, иако наслов упућује на војни позив, савјети непознатог аутора садржани у овом писму су итекако актуелни на свим животним пољима.

Васпитање одређујемо као цјеловит процес обликовања личности, који обухвата физичко, интелектуално, радно, морално и естетско васпитање. У овом очинском упутству можемо препознати готово све његове важне димензије.

Сама војна служба, очекивано, захтијева физичку спремност. Међутим, отац се не бави експлицитно тиме, већ упућује сина све оно што тај сегмент личности може да наруши. Посебно наглашава пијанство, коцку и друге пороке који могу угрозити његово здравље и онемогућити му извршавање војничких дужности. „Ове су страсти за младе људе најопасније и многи су због њих упропаштени“, поручује забринуто отац. Тијело се, дакле, посматра и као нешто о чему појединац мора одговорно бринути и као предуслов за савјесно обављање животних обавеза.

Једна од најупечатљивијих порука текста јесте очево инсистирање на читању и ономе што бисмо данас назвали перманентним усавршавањем. Сину препоручује да слободно вријеме користи за читање књига, упознавање историје и проучавање живота великих људи, у чијим дјелима може пронаћи узоре. На овај начин, уводи се педагогија слободног времена, као равноправан сегмент цјелокупног човјековог развоја и рада на себи. Поред тога, очекује од њега да учи од искуснијих људи, упознаје војне прилике и развија способност правилног процјењивања ситуација. Посебно је занимљиво што интелектуална развијеност није сведена на количину усвојених информација: она подразумијева способност расуђивања, промишљања и доношења одговорних одлука и ово схватање је умногоме актуелно и блиско савременом.

Војничка служба представља непосредни оквир у којем се испољава и радно васпитање. Успјех се не посматра као резултат жеље за положајем и признањима, већ као посљедица рада, знања и заслужних дјела. Важан елемент радног васпитања јесте и одговорност за друге: будући официр мора разумјети да његове дужности обухватају и бригу о људима којима руководи. Тако се рад не представља само као средство личног напредовања него и као обавеза према заједници. У овом контексту испољава се и потреба за међуљудском емпатијом и поштовањем коју отац изражава на сљедећи начин: „Увек имај велико поштовање према својим командирима. Према себи равнима буди пристојан, а према твојим потчињенима предусретљив и благ.“

Ипак, чини се да моралне вриједности заузимају средишње мјесто у очинском упутству. Честитост, поштење, скромност, праведност, милосрђе и човјекољубље провлаче се кроз готово све савјете. Посебно мјесто припада хришћанским начелима: поштовању Бога, молитви, захвалности и помагању онима којима је помоћ потребна. Отац, међутим, не очекује само да син поштује правила понашања, већ да развије унутрашњи осјећај за добро и зло. То се нарочито види у његовом упозорењу да послушност не смије бити слијепа и да човјек не треба да извршава наређења чије би посљедице биле очигледно штетне. Морална одговорност тако добија предност над пуким формалним испуњавањем захтјева.

Естетски оквир васпитања није нарочито истакнут, али се ишчитава из самог контекста у свом ширем значењу. То повлачи и размишљање о друштву 18. вијека, нарочито војничком сталежу, који свијет посматра више с његове практичне, него саме естетски пријемчиве стране.

Иако су ови савјети настали у другачијим друштвеним и историјским околностима, њихове основне поруке и данас су препознатљиве. Одговорност, поштење, самодисциплина, брига о другима, жеља за знањем и способност расуђивања вриједности су које нису везане искључиво за војни позив. Овај текст подсјећа да циљ васпитања није само оспособљавање за одређено занимање или друштвену улогу, већ формирање цјеловите личности. На крају, можда је управо у томе његова најтрајнија порука: прије него што постане добар војник (или нешто друго), појединац треба да научи како да буде добар човјек, а то му свакако највише желе и на томе раде – родитељи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.