Гроф Дракула није био први вампир о којем су писале новине: Петар Благојевић и почетак вампирског мита

Мало ко би ван граница Србије чуо за Медвеђу и Кисиљево, почетком 18. вијека, да аустријски доктори и војни званичници нијесу дошли да истраже низ необјашњивих смрти.

Мало ко би ван граница Србије чуо за Медвеђу и Кисиљево, почетком 18. вијека, да аустријски доктори и војни званичници нијесу дошли да истраже низ необјашњивих смрти.

О свему што су затекли, саставили су извјештаје који су брзо нашли пут до аустријске штампе, а касније и ширих академских кругова, наводи се у репортажи ББЦ Њуз на српском.

"Посљедица неразумијевања двије културе"

Наиме, ријеч "вампир" се појавила у извјештају објављеном у бечким новинама Њиенерисцхес Диариум 1725. године.

"У том смислу, сељанин Петар Благојевић (из Кисиљева) и граничар Арнаут Павле (из Медвеђе) били су први познати представници ове наводне врсте”, казао је њемачки историчар Томас Бон, аутор књиге “Вампири: Поријекло европског мита”, преноси Телеграф.

Иако је Сава Савановић, воденичар из села Зарожје, ког је прославио Милован Глишић у приповијеткки “Послије деведесет година", најпознатији српски “вампир”, изгледа да није једини.

Случајеви забиљежени у Кисиљеву и Медвеђи одиграли су се у вријеме када је Пожаревачки мир из 1718. године значајно промијенио границу између Хабсбуршке монархије и Османског царства.

“Колонијално” је ријеч коју професор Клеменс Рутнер са Тринити колеџа у Даблину користи да опише сусрет аустријских доктора и војске са мјештанима.

“Аустријанци посматрају сељане као заостале и сујеверне, док за себе мисле да су просвијећени, модерни. У том сусрету, као посљедица неразумијевања двије културе, рађа се створење које није раније постојало”, каже Рутнер, директор програма Европских студија на Тринити колеџу.

“Вампири” из Медвеђе и Кисиљева нијесу били први покојници који су, наводно, устали из гробова.

“Многе митологије имају под различитим именима и манифестацијама неког мртваца који се враћа из смрти да мучи и мори живе”, каже Иван Нешић, професор историје из Медвеђе.

Иако је интересовање западноевропске јавности за српске “вампире” било велико, просвјетитељски дух тог доба није прихватао причу која се није могла рационално објаснити.

Кисиљево 1725. година

Девет људи умрло је у кратком року у селу Кисиљево, током прве половине 1725. Сви су прије смрти, наводно, испричали да им је у сан долазио умрли комшија Петар Благојевић и давио их.

Ријешени да се разрачунају са мртвацем који им не да мира, мјештани отварају Благојевићев гроб и затичу добро очувано тијело, што постаје “доказ" да са ради о нечистом послу.

“Лице, руке и стопала, заправо цијело тијело, било је такво да није могло бити више цјеловито и очувано ни док је особа била жива. У устима, на немало изненађење, открио сам свјежу крв, коју је по општем увјерењу исисао из оних које је убио”, пише аустријски званичник чије је презиме Фромбалд остало забиљежено, а који је присуствовао ексхумацији.

Бечке новине објавиле су његов извјештај 21. јула 1725. године и тада се први пут ријеч биљежи ријеч “вампир” (vampire на њемачком).

“Вјерујем да су доктори отварали гробове питајући преводиоца 'Шта је ово?' Преводилац је можда промрмљао нешто попут 'упир', што је словенска ријеч за демона, и у том лошем разумијевању, рађа се ријеч 'вампир'. То би могло бити објашњење за чињеницу да се ријеч не може наћи прије овог времена”, сматра Рутнер, аутор поглавља у објављеној Палгрејв Мекмилан књизи о вампирима.

Како би “зауставили” Петра, мјештани пробадају тијело коцем и потом га спаљују. Тиме се, бар на основу писаних трагова, ставља тачка на ову појаву “вампира” међу Србима.

Иако су биљешке изазвале позорност, 1725. године “још није сазрео тренутак да извјештај о вампиризму привуче пажњу шире јавности", пише професор Бон у књизи “Вампири: Поријекло европског мита”.

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by National Geographic UK (@natgeouk)

 

Медвеђа 1732. година

Седам година касније, почетком јануара 1732. велики страх прекрио је село Медвеђу. Мјештани организују ноћне страже, неки помишљају да заувијек напусте домове, јер је за три мјесеца умрло 17 људи, међу њима и млади, претходно здрави људи.

Неки од покојника жалили су се прије смрти на јака гушења и снажне болове у грудима.

Не желећи превелико комешање на граници, представници Хабсбуршке монархије наређују отварање гробова недавно преминулих, а доктор Јоханес Фликингер саставља извјештај о догађајима у Медвеђи под називом “О такозваном вампиру или крвопији, какав је виђен у Медвеђи, у Србији, на турској граници 7. јануара 1732”.

У овом документу, он помиње хајдука, кога именује као Арнонд Паол, као кривца за случајеве “вампиризма”.

“Мало се зна о животу и судбини овог човјека, који је умро послије пада и сељани га потом претворили у жртвеног јарца”, пише Томас Бон у књизи.

Он вјерује да се радило о Арнауту Павлу, граничару Албанцу који је стигао са Косова.

Фликингер у извјештају наводи да је Арнаут Павле, који је сам причао да га је прогонио вампир, погинуо 1727. године, када је пао са сијена.

Мјесец дана послије смрти, Павле је, тврдили су мјештани, убио четворицу људи, па су ископали његов гроб, затекавши нераспаднуто тијело са кога је текла крв.

То је био “доказ” Медвеђанима да се заиста ради о “вампиру”, због чега је прободен коцем и потом спаљен.

Павле је, наводно, послије смрти нападао и овце, па су животиње тако бивале “заражене”, а “вампиризам” се преносио на људе који су јели њихово месо, вјеровали су мјештани.

 

“Док су сељани били уплашени од тијела која се нијесу распала, војни љекари су жељели да се увјере да то није био знак да је куга дошла са отоманских територија”, каже Бон.

Доктор Фликингер описао је изглед ископаних тијела, међу којима су она која нијесу била у фази распадања, виђена као “вампири”.

Савремени патолози, међутим, указују да стање у коме су покојници затечени није необично, пошто укопано тијело дуже времена остаје очувано, објашњавају историчари.

“Кристијан Рајтер, истакнути бечки форензичар, сматра да је иза свих ових случајева била епидемија антракса, у прошлости уобичајена појава у периодима током и послије рата”, каже Рутнер.

Као што је ријеч “вампир” настала из вјероватног језичког неспоразума, тако су и особине биле посљедица неразумијевања двије културе, сматра Рутнер.

“Сељани су говорили да осјећају гушење, што је уобичајено код упале плућа. Ако пажљиво читате извјештаје, уочићете да нико никада није видио ‘вампира’ сопственим очима. То да су ‘вампири’ пили крв била је интерпретација аустријских доктора”, каже Рутнер.

Томас Бон такође вјерује да је “испијање крви мит који је створила западна јавност”.

Европска слава

“Вијест о догађајима у пограничном подручју брзо се проширила, што је веома необично, јер није било медија какве данас познајемо”, каже професор Рутнер.

“Између Ускрса и љета 1732. године, многи, а међу њима и високо образовани људи, знали су и разговарали о томе на универзитетима и у академским круговима”, додао је.

Он сматра да су наводне појаве “вампира” привукле пажњу, јер су забиљежене на непознатом подручју до скоро под турском влашћу.

“Велики сукоб између Отоманског царства и Запада важна је позадина ових случајева”, каже Рутнер.

Томас Бон наводи да “послије другог неуспјелог отоманског похода на Беч, ‘вампири’ представљају алтернативу 'турској пријетњи' латинском хришћанству, са истока или југоистока”.

Вјеровање у духове или ходајуће мртваце је “универзални феномен”, а “сензационализам просвијећене јавности и тријумф новина и часописа били су одговорни за релативно касно, али трајно интересовање”, сматра он.

“Хабсбурговци су морали да схвате и да је магија распрострањена и на другим периферијама њиховог царства. Ако пратите дебате, стиче се утисак да су вампири мигрирали из Србије у Шлезију”, закључује Бон.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.