Прича о Дорћолу: Прва кафана у Европи отворена је у Београду

БЕОГРАД - Дорћол је „српска верзија” турског израза „дорт јол” (четири вјетра), са значењем раскрсница, а у овом случају Видинског друма и безименог сокaка који се обрушавао са Зерека или „Горњег Дорћола”, како су га назвали нови колонисти.

Тај назив се доцније проширио на цијели кварт, а Дорћол помјерио границе све до Бајлонијеве пијаце, па и даље. До јуче је био само најстарија периферија, а данас центар града, некада издјељен на Дунавску јалију – пусту ријечну обалу, и Зерек, дио повише Видинског друма.

Али, је ли ту заиста некада била пустара? Није, наравно. Одувијек је била насељена српском сиротињом, сефардским Јеврејима, турским бекријама и Дубровчанима досељеним прије или избјеглим током Кандијског рата.

Због њих је прва кафана у Европи, послије оних у Меки и Каиру – трећа на свијету – осванула управо ту 1522. године. То се лако открива и по данашњим називима улица, и по богомољама: сачуваној Цркви Ружици из XIV вијека, два стољећа млађој Бајракли џамији у Господар Јевремовој, остацима језуитског храма Светог апостола Петра чија је градња почела на углу улица Видинске и Немањине (Душанове и Цара Уроша) 1732. године, мало старијој синагоги Ел Кал Вјежо (Стари храм, на сефардском) с почетка XVII стољећа, избрисаној са градског земљописа 1954, здању Прве варошке, данас Дрвопрерађивачке школе у чијој капели је некад била унијатска Гркокатоличка црква, чији је старјешина и послије рата био отац Никице и Стипице Каложеpе, рођених Дорћолаца, а затим прослављених хрватских музичара.

Ова вавилонска мјешавина народа, религија и језика представљала је живу лабораторију за изучавање екуменизма – тим прије што су се домороцима у међувремену прикључили и Грци, Чеси, Италијани, Немци, Руси, Арнаути и Арнауташi (албанизовани Срби), браћа Цигани (који су тек 1971. постали Роми)... Али, Дорћол је био једини београдски кварт у којем се никада нису закључавала врата.

Тако је било док неко предузимљив није уракио Дорћол као „згодно градско грађевинско земљиште”, па се данас и имућнима заврти у глави од цијена тамошњих станова или породичних кућа („некретнина”, по српском новоговору).

Зна се да је Храм Светог Александра Невског најчешће мијењао адресу у бурној повјести СПЦ. Међутим, слабије је познато да је у њему служио отац Драгош Брајер.

Рођен је у Бечу 27. јануара 1888. године, на Светог Саву, као Карл Брајер, од оца Јосифа и мајке Хермине. Школовао се за грађевинског инжењера. Као добровољац са чином лајтнанта виђен је 1916. у Крушевцу, гдје је био окружни инжењер и шпартао около, а међу избјеглицама у Рековцу запазио госпођицу Златију Крупежевић, кћерку господина Крсте, иначе народног посланика и проте из Велике Крсне – цурицу која је управо читала Гетеа, а одраније знала за Лесинга. Погледи су им се укрстили и у њима су могли да прочитају све.

Прије вјенчања, скокнули су у Беч да у Храму Светог Саве Карл промијени вјеру, али и име – тако је постао Драгош и православац, који је већ 1929. успио да дипломира на београдском Богословском факултету.

Нешто касније је рукоположен за ђакона и постао практикант баш у Цркви Светог Александра Невског, о чему је још 1940. године у овим новинама и изокола писала Анђа Бунешевaц. Тако је Драгош, осим што је постао Србин, постао и Дорћолац.

У том храму је 1948. тајно крштен Лабуд Мехмедовић, иако му је мајка била првоборац, члан КПЈ и ратни инвалид с турским, муслиманским коријенима. Он и данас ту црквену крштеницу држи урамљену на зиду свог већ старог стана негдје на ободу Београда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.