Постоји само једна српска ријеч у турском језику, а знате ли која је?

Јутрос сте скували кафу у бакарној џезви, обули топле папуче и потражили ситниш по дубоким џеповима. Прије него што сте уопште изашли из дворишта и закорачили на улицу, изговорили сте најмање три туђице. Готово свака свакодневна српска ријеч везана за дом и удобност има своју замјену или дубок коријен у језику османских освајача, до те мјере да то одавно више ни не примјећујемо.

Наш говорни апарат се савршено стопио са њиховим нагласцима и сугласницима.

Званична историјска лингвистика биљежи да у нашем данашњем рјечнику активно живи негдје око три хиљаде ријечи из турског.

Бурек са сиром, зелена башта, тешки дрвени сандук, слатка пита, само су мали дио оног свакодневног вокабулара који смо безусловно присвојили. Не можемо ни да замислимо кување правог ручка без дубоке шерпе, домаће слаткише без џема, нити оштру кафанску расправу без ријечи будала.

Како су се језичке улоге накратко замијениле

Вишевјековни суживот народа на Балкану никада није био строго једносмјерна улица, нарочито на локалним пијацама и у занатским радњама. Неки домаћи стручњаци напомињу да су и Турци на овим просторима некада морали да усвоје стотине словенских термина како би локална управа могла да функционише.

Радило се углавном о правним мјерама, пољопривредним алатима попут косе, као и уско стручним називима.

Заборављени рударски закони

Тадашња управа тражила је екстремну прецизност у евиденцији. Како Турци нису имали развијене термине за ископавање руде на начин на који су то радили балкански мајстори, морали су да усвоје називе за окна и специфичне рударске алате.

Вјековима касније, затварањем старих локалитета и повлачењем империје, нестали су и ти привремено усвојени појмови из њиховог свакодневног говора.

Уколико данас поподне сједнете у тиху истанбулску кафану или прошетате врелим улицама Измира, нећете чути ниједан словенски израз у случајном пролазу. Све су се те кованице потпуно изгубиле кроз вјекове, осим једног специфичног назива који тврдоглаво опстаје и данас.

Који наш израз Турци и данас изговарају?

Када мисле на празник рођења Христа 7. јануара, Турци користе ријеч „Боджук“, што је директно изведено од ријечи Божић. За прославу 25. децембра употребљавају сасвим други термин – Ноел, чиме праве јасну језичку разлику међу зимским календарима.

Није случајно. Највећи проблем страним лингвистима не представља пребројавање званичних списа, проблем је увијек био ухватити оне дубоке културолошке навике које надживе војске и законе.

Задржана језичка позајмљеница описује искључиво тренутак породичног окупљања и мира, показујући нам данас да је комшијски однос обичних људи често био много снажнији и трајнији од званичне политике великог двора.

Због чега је баш ова српска ријеч преживјела вјекове

Сасвим друга прича отвара се пред вама када посматрате начин на који су се сусједи тада посјећивали.

Током оштрих и хладних јануарских дана, славска и празнична трпеза била је срдачно отворена и за комшије друге вјере.

Та једна наша ријеч остала је сачувана у турском језику. Њоме се означава један догађај у години, али и мирис богате зимске трпезе и православни обичај који су Турци упознали на Балкану. Ријеч су потом понијели са собом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.