Осушио се чувени храст стар 1.000 година: Кажу да се у њему крио Робину Худ

Једно од најстаријих, највећих и најпознатијих стабала у Европи, чувени Мајор Оук (Major Oak), ове године није развило ниједан лист и сматра се да је одумрло.

Импозантни храст поносно стоји у Шервудској шуми, у енглеској грофовији Нотингемшир, већ најмање хиљаду година. Међутим, посљедњих деценија био је изложен све тежим условима, попут дуготрајних суша и изузетно топлих љета, што је довело до његовог постепеног пропадања.

Жртва климатских промјена

Пошто Мајор Оук ове године није показао никакве знакове вегетације, стручњаци сматрају да је то коначан показатељ његовог одумирања.

Сваке године хиљаде посјетилаца долазиле су да виде овај храст, чији су импресиван обим од 11 метара и крошња широка 28 метара инспирисали бројне легенде и предања.

Дрво је посебно познато по легенди о Робину Худу, према којој му је служило као скровиште од шерифа из Нотингема.

Стручњаци истичу да су климатске промјене, посебно топлотни таласи и суше, годинама озбиљно нарушавали здравље стабла. Посебно се издваја 2022. година, када су температуре у Великој Британији достигле рекордних 40 степени Целзијусових.

„Дио историје који нестаје“

Посјетиоци из цијелог свијета – од Шпаније до САД, Јужне Кореје и Аустралије – дошли су да се опросте од чувеног дрвета.

– Огромно је! Заиста је прелијепо дрво и тужно је што је одумрло – рекао је осмогодишњи Картер Џексон из Шефилда.

Његов отац Рајан додаје:

– То је дио историје који нестаје. Храст је стар хиљаду година, али ништа не траје вјечно, преноси Телеграф рс.

Кирсти Чемпион из аустралијског Аделејда каже да је одмалена гледала филмове и читала књиге о Робину Худу.

– Јадно дрво! Тужно је што смо покушавали да му помогнемо, али можда смо тиме чак и погоршали ситуацију – рекла је она.

Покушаји спасавања

Енглеска посједује јединствено богатство старих и великих храстова. Чак 114 стабала има обим већи од девет метара, док је у остатку Европе таквих примјерака знатно мање.

Храст из Шервудске шуме добио је име по мајору Хејману Руку, локалном историчару који га је описао још 1790. године. Од тада је постао једна од најпознатијих туристичких атракција у овом дијелу Енглеске.

Иако је заштитна ограда постављена још седамдесетих година прошлог вијека, земљиште око стабла временом је сабијено због великог броја посјетилаца. Додатни притисак представљала је и чињеница да је Шервудска шума током Другог свјетског рата коришћена као војни камп.

Током 20. вијека предузимане су бројне мјере како би се дрво сачувало. Већ 1904. године постављени су метални ослонци и ланци за гране. Шездесетих година шупљине су испуњаване бетоном, а дијелови стабла облагани оловом и ватроотпорним премазима.

Међутим, стручњаци данас сматрају да су управо неки од тих захвата, иако изведени у доброј намјери, нарушили природну равнотежу дрвета.

Иако је храст практично мртав, остаће на свом мјесту јер представља важан дио локалног екосистема и дом бројним врстама инсеката, гљивица и других организама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.