ChatGPT троши струју колико и 35.000 америчких домаћинстава на годишњем нивоу

БЕОГРАД – Један упит ChatGPT-у путем модела GPT-4 троши око 0,43 Wh струје, што за 700 милиона упита дневно представља годишњи утрошак енергије еквивалентан потрошњи 35.000 америчких домаћинстава, количини пијаће воде довољној за потребе 1,2 милиона људи и емисији угљен-диоксида коју би неутралисала шума величине Чикага.

Свака интеракција са ChatGPT-јем заснована је на огромној физичкој инфраструктури: серверима који гутају електричну енергију, хладним системима који троше воду, чиповима израђеним од ријетких метала, кабловима од бакра и силицијумским плочицама који спајају све те процесе у јединствену мрежу, наводи се у најновијем броју билтена Макроекономске анализе и трендови (MAT) у анализи „AI и глобална трка за енергијом, водом и металима“.

Парадоксално, вјештачка интелигенција је истовремено највећи потрошач и највећа нада енергетске транзиције, навела је ауторка анализе Катарина Станчић.

Док AI (вјештачка интелигенција) системи гутљају огромне количине електричне енергије, они нуде и алате који могу помоћи да се та енергија користи рационалније.

Већ данас, алгоритми оптимизовани за енергетске мреже могу прецизно да предвиђају производњу из вјетра и сунца, да балансирају флуктуације потрошње у реалном времену, па чак и да аутоматски преусмјеравају вишак енергије тамо гдје је најпотребнији.

У индустрији, вјештачка интелигенција анализира процесе гријања, хлађења и транспорта како би смањила губитке, док се у градовима користи за управљање саобраћајем, освјетљењем и јавним зградама, стварајући прве обриса „паметне енергетске инфраструктуре“.

Постоје и креативна рјешења која покушавају да ублаже еколошки отисак самих дата центара.

У Хелсинкију и Стокхолму, топлота која настаје радом сервера преусмјерава се у системе даљинског гријања и користи за загријавање стамбених зграда.

На Исланду, гдје је хлађење природно олакшано климом, енергија се готово у потпуности добија из геотермалних извора, па дата центри тамо функционишу као дио затвореног енергетског круга.

Друкчије речено, AI може постати и дио рјешења, а не само дио проблема.

Међутим, са сваким таласом техничке ефикасности у историји долазио је и исти феномен који економисти називају Јевонсoв парадокс: што је нешто ефикасније, то га више користимо.

Када су мотори постали штедљивији, аутомобили су постали чешћи. Када су рачунари постали приступачнији, број корисника је експлодирао.

Исто се сада догађа и са вјештачком интелигенцијом – нови чипови, попут Nvidia Blackwell серије или Google-ових TPU процесора, обављају више операција него икада раније, али то само отвара врата још већем броју апликација, корисника и тржишта.

Резултат је контрадикторан: систем постаје „паметнији“, али укупан трошак енергије и ресурса наставља да расте.

Процјене Међународне агенције за енергетику (IEA) показују да дата центри троше око 1,5 одсто свјетске електричне енергије, што је еквивалент потрошњи цијеле Велике Британије.

Само мали дио те енергије данас одлази директно на AI, али тај удио експоненцијално расте.

До краја деценије, потражња за електричном енергијом у дата центрима могла би да се удвостручи и то највише захваљујући вјештачкој интелигенцији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.