Прича о успону и паду Југотона

Дискографска кућа и фабрика плоча Југотон, чија је западњачка популарна култура била једно од најспецифичнијих обиљежја социјалистичке Југославије, ускоро ће накратко оживјети путем музејске изложбе "Југотон - источно од раја".

Око Југотонове полувјековне свирке није се вртјело само до пет милиона грамофонских плоча годишње, него с њима и читава галаксија популарне културе и свега другог што је чинило или покретало испод њене површине припадајућу производњу: часописа, радијских и телевизијских емисија, музичких фестивала, концерата, хемијске индустрије, производње грамофона...

Радило се о једном од најуспјешнијих социјалистичких предузећа које је искористило предратне традиције прве фабрике плоча у овом дијелу свијета и неумитне тржишне трендове на западу.

Прва велика јавна валоризација улоге те творнице плоча у развоју популарне културе у Хрватској очекује се кроз изложбу "Југотон - источно од раја", која ће бити отворена крајем октобра у Техничком музеју у Загребу.

Изложби претходе културолошко истраживање и разговори с истакнутим дионицима Југотонове историје, а прати је обухватна публикација чије податке овдје користимо. Биће представљени разни аспекти живота Југотона, укључујући визуелну и популарну културу, технологију производње и архитектуру дискографске куће, објашњава Сања Bachrach-Криштофић, која је заједно с Мариом Криштофићем ауторка изложбе путем њихове умјетничке организације Култура умјетности.

Технички музеј, који је партнер Култури умјетности, заинтересован је јер изложба контекстуализује техничку баштину, каже директорка музеја Маркита Франулић. Технички музеј изложиће из свог фундуса цjеловиту технолошку линију производње плоча.

У публикацији која пролази посљедње редактуре пред штампу, истиче се да стасање популарне музике није било случајно ни стихијско, него да је Југотон резултат партијске политике која је након сукоба с Информбироом тражила нови социјалистички пут и идентитет.

Партијски поп

Партијски вође су увидjеле да је забавна музика, зато што је интернационална, младеначка и модерна, дjелотворан медиј изградње културног и политичког идентитета, нарочито у држави подjељеној различитим културама, каже историчар Деан Вулетић.

До 1948. КПЈ је у Југотону предност давала народној и озбиљној глазби, али педесетих Партија тражи повећање улагања у производњу популарне музике и уклапа популарну музику у своју културну политику.

Та културна политика отвара Југославију западним културним утицајима потврђујући разлику спрам комунистичких земаља источне Европе и тражећи западну потпору због источоневропске блокаде након сукоба с ИБ-ом, објашњава Вулетић.

Слиједеће године члан партијске елите Едвард Кардељ тражи да се произведе више домаће музике с обзиром на то колики је утицај страних шлагера, па 1956. Југотон одбацује производњу различите галантерије и у позпуности се посвећује производњи грамофонских плоча.

Између социјализма и популарне музике развило се трајно пријатељство, па чак и с њеним најпровокативнијиим облицима, роком и панком. У прилог тој тврдњи дугогодишњи уредник у Југотону Синиша Шкарица подиже "Бијелу књигу" Стипе Шувара, која обухвата све тадашње непријатеље у култури и умјетности, и стврђује да у њој нема ни једног поп или рок музичара.

Међутим, истиче Шкарица, дискографске су куће, као "предузећа од посебне друштвене важности", имале своје механизме у контроли евентуално неподобних.

Западњачко пословање

О томе како је Југотону добро ишло говори податак да је 1956. до 1961. његов профит повећан 16 пута, па је сам могао финансирати градњу нове фабрике у Дубрави, у коју се сели 1963. и која је имала капацитет 10 милиона плоча на годину.

Не треба сметнути с ума ни оно што је Југотон пружао свом радном народу: на 35 хиљада квадратних метара у загребачкој Дубрави имали су, поред модерних фабричких погона и тонског студија у сусједном Јадран филму, просторије с трпезаријом, гардеробом с тушевима, уређене стазе и мали фудбалски терен, љекарску и зубарску амбуланту, превоз фабричким аутобусом...

У почетку, најпродаваније плоче Југотона постале су пјесме првог Опатијског фестивала 1958, а музика која је однијела побједу, она Иве Робића и Зденке Вучковић - која је од "Моја мала дјевојчица" прозвана "Тата купи ми ауто" - говори о жељи за потрошачким друштвом, истиче Вулетић.

Седамдесетих и осамдесетих Југотон плочама Мише Ковача, Нових фосила, Здравка Чолића и других, те нових хитмејкера Рајка Дујмића, Зринка Тутића и Тончија Хуљића, биљежи дискографске успјехе који се изражавају стотинама – три, четири па чак и више од пет - хиљада примјерака.

У најјаче домаће поп-рок извођаче убрајају се, поред нововалних састава Азра, Филм, Хаустор, Идоли, Шарло акробата и Електрични оргазам, групе и извођачи попут Парног ваљка, Аеродрома, Леба и соли, Плавог оркестра, Зане, Оливера Мандића, Ђорђа Балашевића и других.

Апсолутни рекордер у тиражу је Данијел Поповић с албумом "Био сам наиван" 1983. године, који је до краја осамдесетих продат у 717.166 примерака!

Пословни успјех подразумевао је остваривање закона тржишне производње, посебно развој дизајна и маркетинга. Југотон је окупљао врхунске стрип-цртаче, сликаре, дизајнере и фотографе.

Вељко Деспот, дугогодишњи уредник иностраних издања који је, како каже, многима отворио прозор у чудесан свијет популарне музике, присјећа се да је Југотон у једном тренутку имао уговоре с више од 70 иностраних издавача, те да се у свом послу водио умјетничким и комерцијаланим вриједностима какве су владале међу њима.

Развој га донио – развој га убио

Први уредник, Перо Готовац, сјећа се првих радних година те каже да уопште нису биле гламурозне. Многи сарадници нису се дуго задржавали у Југотону јер су очекивали лагоднији посао. Готовац је након 17 година рада отишао у позориште.

За Деспота, међутим, чија су издања од око 1,5 милион страних плоча чинила добру трећину годишње производње, то је био "најљепши посао на свијету".

Иако се сматрало да је популарна музика црв у јабуци социјализма, формалним увођењем капитализма коинцидира Југотонов губитак тржишне улоге, а недуго након тога изгубио је и добро име. Године 1990. мења назив у Croatia Records, а потом бива приватизован. Но, оно што је убило Југотон није ни социјализам ни капитализам него, према Шкарици, технички напредак.

CD је попут вируса уништио класичну дискографију. Годину дана након што смо издали први CD, онај евровизијских побjедника Риве, Југотон је умро, каже Шкарица и додаје: Након потпуне демократизације дискографије и употребе медија на којима "нова дjеца" могу све што хоће, не преостаје нам ништа друго него признати пораз пред напретком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.