Николина Пишек: Ноћни живот у Београду је свемир за себе

"С обзиром на то да живим и радим у Београду, а да најмање два пута недjељно путујем у Загреб, мој животни ритам зависи од тога гдjе се налазим. У Загребу живим пуно лежерније јер немам фиксних обвеза, док је у Београду неуспоредиво динамичније."

Честа путовања на релацији Београд - Загреб ме не оптерећују, навикла сам се на њих, не замjара ме ни вожња, све то доживљавам као дио свакодневице. Ваљда и зато што сам као дјевојчица маштала да ћу једног дана бити возачица великог камиона. Одрасла сам у улици као једина дјевојчица, окружена рођацима и братићима, па сам се доживљавала као дечко. Играла сам се на мушки начин, што је ужасавало моју мајку која ме покушала одгајати као дјевојчицу па ме чак уписала на балет, што је завршила катастрофално, пише за СТУДИО Николина Пишек у тексту под насловом 'Напокон сам покорила Србију, тамо сам звијезда!'.

Текући послови

У Загребу обично ријешавам текуће послове који се скупе док сам одсутна. Одлазим код књиговође, у банку, продавцницу, виђам се с пријатељима... Највише времена посвећујем кћерки Хани те својим псима. Донедавно сам имала три пса, два из пасмине Caliver King Charles шпанијел и једног помjеранца, али Тајсон који је био са мном десет година, који ми је био најдражи, страдао је недавно, девет дана након десетог рођендана, и то ме страшно погодило.

Тајсон је био мој највјернији пријатељ и животни сапутник, прошао је са мном све и свашта, био је неколико пута у животној опасности и све смо заједно пребродили. Тајсонов син Мајк те Артур ужасно су ми важни, малени су, нису захтјевни. Једина је обавеза извести их ујутро ван, но како и у Београду и Загребу имам велики парк у близини, ни то није никакав проблем. Артур је најчешће са мном: има само килограм и по па је с њим лако путовати. Када сам у Загребу, буди ме или кћи Хана која иде у школу или моји пси, а када сам у Београду, будим се сама, око 7.30 часова. Хана има 16 година и њој овај начин живота у којем је неколико дана сама док сам ја у Београду савршено одговара. Таман када ме се ужељи појавим се на вратима. Због тога нас двије имамо пуно квалитетнији однос од осталих тинејџерки и њихових мајки јер не стигнемо да се заситимо једна друге и да се посвађамо.

Храна у 10 минута

Без обзира на то гдје се налазим, јутарњи ми је ритуал да неизбјежно пола сата проведем сама са собом. Тада попијем кафу, поједем неку воћку и сурфујем по интернету. Набрзину се упознам са свим догађајима, потом се туширам, одем на тренинг и онда почну припреме за посао. Код куће не доручкујем редовно, али обожавам раскошне доручке у добрим хотелима. Тада морам пробати све што се нуди и не одустајем док не пробам и задњи комад хране. Иако често излазим са супругом на ручак или вечеру, а у Београду то није тешко јер је крцат сјајним ресторанима, ипак су ми ти доручци изнад свега. Када бих морала да бирам који ми је оброк најдражи, онда би то свакако био доручак у добром хотелу. Волим да кувам али не за себе већ за већа друштва. Обожавам када ме хвале због мог кулинарског умијећа ма колико те похвале биле неосноване. Преферирам месо, поврће, воће, далматинску и италијанску кухињу, сву једноставну храну која се може припремити за десетак минута, нпр. нагло печени бифтек... Имам здрави приступ исхрани, али једног се порока не могу ослободити, а то су слаткиши. Када се не бих контролисала, када бих се препустила инстинктима и јела колико желим, то би завршило катастрофално. Моја се мајка знала нашалити да све моје нутриционистичке потребе може испунити једна боље опскрбљена бензинска пумпа. Дијету не држим, покушала сам неколико пута, али нисам карактер који би издржао то мучење па сам сваки пут брзо одустајала. Премда обожавам Загреб, морам рећи да му не могу ласкати и комплиментирати на ноћном животу. За разлику од Загреба, ноћни живот у Београду је свемир за себе. Чак и људи са Запада, из свјетских метропола, остану у чуду када виде како се ту бурно живи 24 сата на дан.

Није мргуд

Погрешна је перцепција да је Београд фолк дестинација у којој се слуша само народна музика. То је тек дио понуде, млади људи по клубовима слушају поп и рок музику, воле пјеваче из Хрватске. Ја пак не волим фолк ни поп, не идем у ресторане на сплавовима, али обожавам рок, техно, електронску музику. Волим ноћне изласке, опуштам се плешући, а у Београду заиста није тешко пронаћи мјесто гдје ћеш се добро забавити. Осим тога, лако ме орасположити јер нисам тешка особа или мргуд.

Креативан сам тип, волим радити с рукама, мијењати околину, преуређивати простор у којем живим. Понекад добијем инспирацију па преко ноћи пребојим дневни боравак, налепим нове тапете, а понекад само уносим ситне промјене.

И када је ријеч о одијевању волим промјене. Некада се боље осјећам у спортској одјећи, а некада се уживам дотјерати, изгледати женственије, пристало... Када угледам неки одјевни предмет који ми се свиђа и догоди ми се љубав на први поглед, онда учиним све да се те одјеће и домогнем. Волим куповати, али не циљано, већ онако стихијски у пролазу или када сам на путу. Највише уживам у лијепом доњем рубљу. Супруг зна за ту моју слабост па ми често поклања одјећу јер зна да ће ме развеселити. И што је најважније, никада не погреши у избору.

У Београду сам присутна од 2008. када сам за продукцијску кућу Emotion радила емисију "Операција тријумф". Од тада сам се ту одомаћила, мало ме третирају као своју, а мало као гошћу. Али прихваћена сам сјајно, уосталом на крају 2013. направила сам едиторијале за готово све магазине. За то су, дакако, најзаслужнији моји наступи у врло гледаној емисији "Булевар" ТВ Б92 у којој сам једна од водитељки. Б92 је најзанимљивија ТВ у Србији с националном фреквенцијом. То је врло прогресивна телевизија која је подстицала и носила позитивне промјене, њени су ставови и мишљења увијек узимани врло озбиљно. Драго ми је да сам дио тог тима, поготово јер сам као особа хрватске националности с боравиштем у Београду добила прилику да наступам у тако престижној емисији.

Ријеч је о информативној емисији, инфотаинменту, како је ми називамо, то је формат у којему се испреплићу озбиљне политичке, друштвене и културне информације са вијестима из свијета забаве, али и црне хронике. Имамо госте у студију који коментаришу све најважније догађаје. Радимо без скрипта и сценарија, пуно импровизујемо, бритки смо, хумористични, сатирични, саркастични, цинични. Основна идеја је да људи сазнају што их занима, да им вријеме брзо прође и да им се свиђа оно што виде и чују. И успјели смо, јер имамо одличну гледаност.

Да бих могла успјешно да водим такву емисију, морам бити добро упућена у сва збивања, од политике до забаве. Најбрже и најефикасније се информишем преко интернета, то ми је постала дневна рутина, а ако ми требају додатне информације, посегнем и за другим изворима, од новина до књига.

Тисуће и хиљаде

Мораш се понашати штреберски као у школи и информисати се о свему јер не знаш шта ће ти затребати у емисији. Током наступа сналазимо се како знамо и умијемо, импровизирамо на лицу мјеста, а за то је потребна велика концентрација и сналажљивост јер ту нема понављања и фулирања. Свако се изненађење, која се стално догађају, мора компензовати уз помоћ уредника.

У Загребу људе највише занима како се као Хрватица сналазим у емисији у којој сви говоре српски. Морам рећи да откад сам дошла у Београд и откад сам на српским телевизијама нико никада од мене није тражио да говорим српски, никада ми нико није приговорио када бих изговорила неку хрватску ријеч. Премда сам удана за Београђанина, сви знају да сам Хрватица, да је хрватски мој језик и никада то никоме није сметало нити сам имала проблема. Једино се шалимо на мој рачун када изговорим нешто на хрватском што гости у студију не разумију. Недавно сам тако рекла како је нетко добио хуњавицу, а то је за њих непознат израз па је настао хаос. Сви су помрли од смијеха. Када кажем тисућа умјесто хиљада одмах ме питају, наравно у шали, колико тисућа има хиљада, колико је то у хиљадама.

Никад нема трему

С обзиром на обавезе које имам, не могу да наступам свакодневно, тако да сам ангажована три пута недјељно. Но ова ми се телевизијска форма јако свиђа јер тражи креацију, мораш се развијати и едуковати и то је свакако степеница више у односу на оно што сам раније радила. Иначе, дуго су тражили људе који би могли изнијети ту форму и зато сам врло поносна што је мени то успјело.

Никада прије наступа немам апсолутно никакву трему, имала сам је само на пробним снимањима. Ваљда зато што нисам особа која подлеже стресу. И у најтежим ситуацијама остајем јако прибрана, премда у неким тотално неважним ситуацијама подлежем хистерији. Многе то чуди будући да успијем да изгурам толико тешке ситуације и онда се преломим на неком неважном детаљу. Колико год била иритантна та моја особина, то хистеризирање, у горућим сам ситуацијама мртва хладна, па се многи питају имам ли уопште икакву емоцију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.