“Nevermind” 30 година касније: Опасно добар рок албум

Бранислав Предојевић
“Nevermind” 30 година касније: Опасно добар рок албум

Почетак деведесетих на плану рок музике на први поглед није обећавао пуно. Врховима топ-листа владали су упеглани поп извођачи типа МЦ Хамера, Мајкла Џексона или “New Kids On The Block”, а музичка индустрија је била под чврстом контролом великих музичких корпорација, маркетиншко-промотивних фирми и свемоћног МТВ-ја.

Квалитетна музика широм свјетске рок сцене углавном се кретала у андергроунд оквирима, а ријетки пробоји на врхове топ-листа били су више изузетак који потврђује правило него стварни одраз стања на музичкој сцени. Ипак, испод те доминантне владавине корпоративног поп звука за свачији укус у свим његовим варијацијама, од црног попа до стадионског рока, стање на рок сцени полако је достизало тачку кључања. Алтернативни рок бендови попут “Pixies”, “R.Е.М.”, “Sonic Youth”, андергроунд хеви метал бендови попут “Металике” или “Антракса”, екстремни реп извођачи попут “Public Enemy”, “N.W.А.” и маса других до јуче независних извођача више је продирала међу шири слој публике, потписујући прве уговоре за велике дискографске куће и добијајући полако, али сигурно својих пет минута на свемоћном МТВ-ју. Требало је само да се догоде један бенд, један албум и једна пјесма да се ствари промијене за 180 степени. Да се на прави начин означи моменат у ком ће се поменута тачка кључања претворити у ерупцију, која ће збрисати уходана правила музичке индустрије и најавити почетак новог доба унутар рок музике. Доба у којем ће се захваљујући споју интернета и андергроунд естетике “уради сам” музика на један тренутак ишчупати из похлепних окова корпоративног дискографског система и оживјети, истина на кратак, али тиме ништа мање важан сан вјечне утопије о побједи појединца против система.

Сагорјети, а не изблиједјети

У прољеће 1991. године андергроунд бенд са независне “Sub Pop” етикете из Сијетла по имену “Нирвана”, с једним албумом и неколико синглова иза себе, потписао је за велики “Гефен рекордс”. Уз помоћ продуцента Буча Вига са буџетом од 60.000 долара, тројка у саставу Курт Кобејн, Дејв Грол и Крист Новоселић за њих снима албум коме су дали име “Nevermind”. Албум излази 24. септембра 1991. године, а као први сингл с њега десетак дана раније лансирана је пјесма помало чудног назива “Smiles Like Teen Spirit”. И то је било то. Остатак приче добро је познат свима. Поменута нумера постаје хит деценије, “Nevermind” за неколико мјесеци скида Мајкла Џексона са првог мјеста топ-листа, избацујући још три хит сингла. Ношена њиховим успјехом локална сцена из Сијетла и околине, са бендовима: “Pearl Jam”, “Soungarden”, “Mudhoney”, “Screaming Tress”, “ТАD”, позната под новинарском кованицом “грунге” постаје свјетски феномен. “Нирвана” се не скида са МТВ-ја, а тираж прелази десет милиона примјерака незапамћеном брзином (укупно продато више од 30 милиона примјерака). Медији расправљају о растућем феномену покрета, дискографска индустрија у паници покушава да нађе “свој” гранџ бенд, потписујући уговор са сваким ко је носио карирану кошуљу и дугу косу. Курт добија титулу “гласа генерације”, а растући притисак славе и успјеха уз обилну употребу наркотика, те бурна љубавна веза са пјевачицом Кортни Лов све више уништавају Кобејна, доводећи до његовог самоубиства двије године касније. Оно што је почело у великом стилу, с чудним, препознатљивим рифом генерацијске химне “Smiles Like Teen Spirit”, који је најавио сљедећу “велику рок ствар”, завршило се пуцњем из сачмаре у главу једног тотално сломљеног човјека. Стављена је на крајње трагичан начин тачка на причу о побуни генерације уз манифестни опроштај њеног (не)вољног предводника, цитатом стихова кума гранџа Нила Јанга: “Боље је сагорјети него изблиједјети”. Данас, тридесет година касније, све су илузије развијане. Курт је одавно мртав, гранџ је само још једна исплатива ствар носталгичне рок митологије, а њихова побуна против система унапријед је била осуђена на пропаст. Само једна ствар је остала - “Nevermind” је и данас опасно добар рок албум.

Феномен без објашњења

У посљедњих 30 година свјетлост дана угледало је безброј текстова, књига, емисија, документараца и других медијских радова о феномену “Нирване”. У покушају да објасне како је један релативно непознат бенд, с албумом дубоко укоријењеним у алтернативу преко ноћи покорио свијет и постао мејнстрим, рушећи правила унутар музичке индустрије. Одговор је и даље једнако далеко као и на почетку приче. Нису имали пјевљиве поп пјесмице, нису изгледали као постер бенд, нису имали планирану маркетиншку кампању, а лидер бенда више је изгледао као улични клошар него као класична рок звијезда, али су са топ-листа почистили мегазвијезде које су имале све наведено. Можда се након свега одговор на сва питања крије у самом бенду и његовој музици. И поред све конфузије и хистерије, која је пратила излазак албума и његов успон на листама, иза њега је стајао бенд који је знао шта хоће и шта неће. Бенд који је сам осмислио легендарни омот албума (са бебом која плива у базену и удицом на коју је окачен долар) одбацујући приједлоге издавача. Бенд који је инсистирао на сваком детаљу у вези са музиком, стиховима и изгледом бенда, не дозвољавајући промјену ниједне ријечи, ниједног акорда, осим сугестија од људи у које су имали повјерења попут менаџера Денија Голдберга и продуцента Буча Вига. Бенд који није дозволио да му се спотови претворе у класичне МТВ шеме и који је у дванаест пјесама (плус једна скривена) проговорио о горућим темама генерације попут младалачког бунта, усамљености, отуђења, секса, зависности..., без патетике и лажних емоција, искрено до самих граница бруталности, не водећи рачуна о томе коме ће се то допасти, осим њих самих. Сам Курт није био превише задовољан звуком албума и тврдио је да су продуцент Виг и инжењер микса Енди Валас под притиском “Гефена” превише упеглали звук, угушивши његову енергију и пунк дух, иако је сам Курт изабрао да баш ова двојица стручњака обаве посао како би звук постао прихватљивији за шири слој публике. Објективно гледајући, они су тим поступком само учинили џиновску услугу бенду тако што су ублажавањем примарне сировости у први план избацили Куртов осјећај за стихове, мелодију и рефрен, тј. основ сваке праве поп пјесме и евидентну свирачку вјештину Грола и Новоселића. Можда и кључне елементе, који су омогућили бенду комуникацију са публиком, која до тада није била склона бучним инди бендовима.

Трагедија у срцу мита

Уз све то, “Нирвана” је имала и Курта, контрадикторног човјека који је опсесивно покушавао да избрише сваку разлику између своје умјетности и свог живота. Улазећи у сукоб са комплетном музичком и медијском јавношћу свог времена, док је с друге стране, судећи по изјавама најближих сарадника, помно водио рачуна о сваком детаљу каријере, од писања пјесама преко омота и спотова до промоције и односа са медијима. Инсистирање на изворној умјетничкој естетици свог рада, у свјетлу огромног успјеха који неминовно повлачи потребу са компромисима, испоставило се, код њега није било поза за обожаваоце, него питање живота и смрти. Наравно, не треба само тражити разлоге његове трагичне судбине у самој умјетности, нити овај несрећни чин идеализовати кроз пратећу рок митоманију, јер је његовом слому огроман допринос дала и тешка зависност од наркотика и приватни и ментални проблеми, али да је он био умјетник који игра на ивици оштрице, ту дилеме нема. “Генерација икс”, за разлику од својих родитеља, чувене “беби бум” генерације, није покушавала да промијени свијет идеалима “љубави, музике и мира” (а познато је колико су они успјели у томе) нити је жељела да слиједи бездушни јапи материјализам и трку за новцем током осамдесетих. Генерација која није знала шта жели, осим да нешто жели, у Курту је с лакоћом препознала истомишљеника и трагичну фигуру херојског предводника која као да је дошла из неке античке трагедије. Без проблема се идентификујући с његовим стиховима у којима су се сударала осјећања отуђености, изгубљености и усамљености са конфузним, готово па инстинктивним изражавањем социјално-друштвених ставова на трагу изворне рок естетике. Куртово нејако вриштање бизарног рефрена: “А mullato! An albino! А mosquito! My libido! А denial” у највећем хиту каријере, док у позадини грми гласна бука “Нирване”, био је њихов и само њихов “My Generation”. Лишен у старту гламурозне идеје да ће промијенити свијет, пљуснуо им је у лице истину да је одрастање почело, да неће бити нимало лако и да је њихова судбина само у њиховим рукама. Музика, колико год добра била, не може да промијени свијет. Али, можда, може да промијени сваког од нас. Макар за онај тренутак кад чујете уводни риф из “Smiles Like Teen Spirit” и срце вам закуца мало брже. Наравно, ако вам је срце на правом мјесту.

Генерација икс

У штампи тог времена појавио се појам “генерација икс”, као израз преузет од истоимене књиге писца Дагласа Копленда. Овим појмом означена је генерација рођена у првој половини седамдесетих, којој је припадала већина стваралаца и конзумената гранџ покрета. Сам састав децидно је одбацивао било какву идеолошку повезаност, сводећи своје везе са бендовима само на музику и одбацујући термин гранџ и “генерација икс” као медијске будалаштине.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана