Зелена трансверзала (8)

У Босни је вијековима парадоксално живјела једна "више исламска него исламизована Европа", каже италијански публициста и књижевник Енцо Бетица, закључујући уз помоћ Предрага Матвејевића, како је у Босни Европа изгубила одлучујућу битку против "интегралистичког исламизма".

Већина муслимана на Балкану била је и још увек је претежно европски опредељена, али је питање како доживљава ту своју европску вокацију и у чему налази њен смисао. У коликом броју желе да се истински европеизују, а у коликом би више волели да у Европу уђу као што правовернији муслимани? Не поставља ли се, типолошки гледано, идентично питање и у вези с евроинтеграцијом Турске, уставно лаичке муслиманске државе. Њој, како изгледа, почињу да се отварају врата ЕУ управо у тренутку кад у Aнкари, први пут после Aтатурка, самостално владају декларисани исламисти! Како порећи да су и они европски оријентисани, кад се толико упињу да уђу у ЕУ? Каквим би се Европљанима показали и каква би то Европа с Турском била, питања су о којима би се, ваљда, накнадно размишљало. Да не буде, само, прекасно... Истина није црно-бијела Пред сложеним новим питањима и недоумицама која намећу све нова и нова збивања и промене, како на светском плану тако и у балканским размерима, једнострани, неинвентивни заробљеници или, пак, свесни манипулатори и идеолошки бранитељи општег места о умереним бошњачким и албанским муслиманима довијају се на разне начине, само да не погледају и да не дозволе да се погледа целој истини у очи. A она никако није црно-бела. Међу многима, навешћу, као вишеструко карактеристичан, али и персонално занимљив, случај познатог италијанског новинара, публицисте и књижевника Енца Бетице, пореклом с далматинских страна. Већ онемоћалим пером, овај одувек пристрасни, али својевремено бритки и луцидни сведок "прекретних времена, покушао је да и после "11. септембра" не изостане у сагледавању и тумачењу феномена исламистичког тероризма и изазова који он баца Западу. Од есеја објављиваних у торинском листу Ла Стампа, настала је, тако, књига сасвим адекватно насловљена Пут у непознато (Виаггио нел игното. Ил мондо допо л' лл Сеттембре, Милано, 2002). Јасно је, наиме, да писац о исламу и муслиманима има само магловите и површне искуствене представе. То му, међутим, не смета да, на основу сопствених импресија из раног детињства, устврди да је у Босни столећима парадоксално живела једна "више исламска него исламизована Европа", да би потом, уз помоћ Предрага Матвејевића, закључио како је у Босни Европа можда изгубила одлучујућу битку против "интегралистичког исламизма", јер није на време и довољно заштитила мирне и секуларизоване бошњачке муслимане. Дакле, ако се у Босни и запати радикални исламизам, крива је Европа и, наравно, Срби. A да се Србима случајно, у измењеним околностима (и оптици) после "11. септембра", не би бар мало дало за право или прогледало кроз прсте, Бетица исписује оглед "Слобо и Осама, укрштене сенке", где се крајње усиљено упиње да успостави неку парафеноменолошку везу и симетрију између, како каже, "двојице највећих политичких криминалаца на крају века". Трудећи се да изнађе немогућу једначину, Бетица неминовно упада у зјапеће противречности, па тако С. Милошевића на једној страници назива "антиисламским расистом", а већ на следећој тврди да је он, у ствари, заувек остао само један "неверујући посткомуниста, одан искључиво вери у једног бога - огољену политичку моћ", незаинтересован за сукоб Крста и Полумесеца. Бетичина мудровања не припадају, свакако, сфери научног и објективног дискурса о теми која нас занима, али сам ипак сматрао да није на одмет приказати их, јер далеко највећи део савременог јавног говорења и писања о исламској проблематици и није научан и објективан, а утиче на формирање и одржавање искривљених, једностраних и стрампутичних представа. Муслимани "жртве" Поред тога што доприноси опстајању нереалне слике о балканским приликама на страни, упорно репродуковање флоскуле о "умереним муслиманима", као искључивој жртви распомамљених комшијских насртаја, потхрањује, у муслиманским срединама, и онако снажну склоност ка (само)виктимизацији, као универзалном супституту за било коју другу, конструктивну и отворену мисаону и акциону матрицу. A то свакако није баш најбоља препорука за будућност географијом и историјом неопозиво задатог саживота на "брдовитом Балкану". У једном бритком есеју, словеначки аналитичар Славој Жижек указује управо на "виктимизацију" као на шире делотворан механизам рационализације и оправдавања сопственог одбојног, па и агресивног понашања, укључујући и продужену америчку употребу после "11. септембра" (С. Жижек, Дистанза ди сицурезза. Цронацхе дел мондо римоссо, Рома, 2005, 17). Но, то је тема којој би требало посветити засебно истраживање, а Aмерика је ипак Aмерика... На примеру Бетичине "херменеутике", у којој никако није усамљен, белодано се види како истина о претежно умереним и секуларизованим балканским муслиманима постепено постаје мит, а "зелена трансверзала" се од мита полако и несметано претвара у стварност. A како, заправо, стоје ствари? (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.