Zelena transverzala (8)

U Bosni je vijekovima paradoksalno živjela jedna "više islamska nego islamizovana Evropa", kaže italijanski publicista i književnik Enco Betica, zaključujući uz pomoć Predraga Matvejevića, kako je u Bosni Evropa izgubila odlučujuću bitku protiv "integralističkog islamizma".

Većina muslimana na Balkanu bila je i još uvek je pretežno evropski opredeljena, ali je pitanje kako doživljava tu svoju evropsku vokaciju i u čemu nalazi njen smisao. U kolikom broju žele da se istinski evropeizuju, a u kolikom bi više voleli da u Evropu uđu kao što pravoverniji muslimani? Ne postavlja li se, tipološki gledano, identično pitanje i u vezi s evrointegracijom Turske, ustavno laičke muslimanske države. Njoj, kako izgleda, počinju da se otvaraju vrata EU upravo u trenutku kad u Ankari, prvi put posle Ataturka, samostalno vladaju deklarisani islamisti! Kako poreći da su i oni evropski orijentisani, kad se toliko upinju da uđu u EU? Kakvim bi se Evropljanima pokazali i kakva bi to Evropa s Turskom bila, pitanja su o kojima bi se, valjda, naknadno razmišljalo. Da ne bude, samo, prekasno... Istina nije crno-bijela Pred složenim novim pitanjima i nedoumicama koja nameću sve nova i nova zbivanja i promene, kako na svetskom planu tako i u balkanskim razmerima, jednostrani, neinventivni zarobljenici ili, pak, svesni manipulatori i ideološki branitelji opšteg mesta o umerenim bošnjačkim i albanskim muslimanima dovijaju se na razne načine, samo da ne pogledaju i da ne dozvole da se pogleda celoj istini u oči. A ona nikako nije crno-bela. Među mnogima, navešću, kao višestruko karakterističan, ali i personalno zanimljiv, slučaj poznatog italijanskog novinara, publiciste i književnika Enca Betice, poreklom s dalmatinskih strana. Već onemoćalim perom, ovaj oduvek pristrasni, ali svojevremeno britki i lucidni svedok "prekretnih vremena, pokušao je da i posle "11. septembra" ne izostane u sagledavanju i tumačenju fenomena islamističkog terorizma i izazova koji on baca Zapadu. Od eseja objavljivanih u torinskom listu La Stampa, nastala je, tako, knjiga sasvim adekvatno naslovljena Put u nepoznato (Viaggio nel ignoto. Il mondo dopo l' ll Settembre, Milano, 2002). Jasno je, naime, da pisac o islamu i muslimanima ima samo maglovite i površne iskustvene predstave. To mu, međutim, ne smeta da, na osnovu sopstvenih impresija iz ranog detinjstva, ustvrdi da je u Bosni stolećima paradoksalno živela jedna "više islamska nego islamizovana Evropa", da bi potom, uz pomoć Predraga Matvejevića, zaključio kako je u Bosni Evropa možda izgubila odlučujuću bitku protiv "integralističkog islamizma", jer nije na vreme i dovoljno zaštitila mirne i sekularizovane bošnjačke muslimane. Dakle, ako se u Bosni i zapati radikalni islamizam, kriva je Evropa i, naravno, Srbi. A da se Srbima slučajno, u izmenjenim okolnostima (i optici) posle "11. septembra", ne bi bar malo dalo za pravo ili progledalo kroz prste, Betica ispisuje ogled "Slobo i Osama, ukrštene senke", gde se krajnje usiljeno upinje da uspostavi neku parafenomenološku vezu i simetriju između, kako kaže, "dvojice najvećih političkih kriminalaca na kraju veka". Trudeći se da iznađe nemoguću jednačinu, Betica neminovno upada u zjapeće protivrečnosti, pa tako S. Miloševića na jednoj stranici naziva "antiislamskim rasistom", a već na sledećoj tvrdi da je on, u stvari, zauvek ostao samo jedan "neverujući postkomunista, odan isključivo veri u jednog boga - ogoljenu političku moć", nezainteresovan za sukob Krsta i Polumeseca. Betičina mudrovanja ne pripadaju, svakako, sferi naučnog i objektivnog diskursa o temi koja nas zanima, ali sam ipak smatrao da nije na odmet prikazati ih, jer daleko najveći deo savremenog javnog govorenja i pisanja o islamskoj problematici i nije naučan i objektivan, a utiče na formiranje i održavanje iskrivljenih, jednostranih i stramputičnih predstava. Muslimani "žrtve" Pored toga što doprinosi opstajanju nerealne slike o balkanskim prilikama na strani, uporno reprodukovanje floskule o "umerenim muslimanima", kao isključivoj žrtvi raspomamljenih komšijskih nasrtaja, pothranjuje, u muslimanskim sredinama, i onako snažnu sklonost ka (samo)viktimizaciji, kao univerzalnom supstitutu za bilo koju drugu, konstruktivnu i otvorenu misaonu i akcionu matricu. A to svakako nije baš najbolja preporuka za budućnost geografijom i istorijom neopozivo zadatog saživota na "brdovitom Balkanu". U jednom britkom eseju, slovenački analitičar Slavoj Žižek ukazuje upravo na "viktimizaciju" kao na šire delotvoran mehanizam racionalizacije i opravdavanja sopstvenog odbojnog, pa i agresivnog ponašanja, uključujući i produženu američku upotrebu posle "11. septembra" (S. Žižek, Distanza di sicurezza. Cronache del mondo rimosso, Roma, 2005, 17). No, to je tema kojoj bi trebalo posvetiti zasebno istraživanje, a Amerika je ipak Amerika... Na primeru Betičine "hermeneutike", u kojoj nikako nije usamljen, belodano se vidi kako istina o pretežno umerenim i sekularizovanim balkanskim muslimanima postepeno postaje mit, a "zelena transverzala" se od mita polako i nesmetano pretvara u stvarnost. A kako, zapravo, stoje stvari? (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.