Закон о издавачкој дјелатности РС - допунити или укину

Закон не треба мијењати, већ укинути, рекао Ранко Рисојевић... Није проблематичан закон, већи је проблем његово спровођење, истакао Ненад Новаковић... У припреми измјене и допуне закона, поручио Вјечеслав Миљић

ИЗДAВAЧ у Републици Српској данас може да постане свако. Лакше је отворити издавачку кућу него пиљару. Зато и имамо лоших књига као салате. Неупућени би на то рекли "нема реда, ни закона". Међутим, у Републици Српској постоји Закон о издавачкој дјелатности, који је усвојен 2004. године. Када се узме у обзир да је и даље неријешен статус писца - слободног умјетника, да библиотеке не добијају обавезне примјерке, да су домаћи издавачи незадовољни што није заживио откуп домаћих издања од значаја за Републику, питање које се намеће јесте: "На чију су воденицу навлачили воду они који су сачинили закон такав какав јесте и шта даље с њим?" - Закон не ваља и зато га не треба мијењати, већ укинути. Ту област уређују привредни закони. На Западу нема таквих закона. Треба донијети посебан закон о обавезном примјерку за републичку библиотеку и за матичне библиотеке - рекао је директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Ранко Рисојевић. Закон о издавачкој дјелатности у Републици Српској, по мишљењу уредника "Бесједе" Ненада Новаковића, може да издржи провјеру времена. Међутим, закон није проблематичан сам по себи, како је рекао, већи је проблем његово спровођење. - Данас се издаваштвом бави свако. Важећи Закон о издавачкој дјелатности Републике Српске је наметнуо неколико ствари, које не можемо спровести у пракси. Прво, обавезан примјерак библиотекама требало би да дају штампарије. Библиотеке се обраћају нама издавачима. Друго, како и на који начин регулисати ко је издавач постојећег регистра, који је прописао закон. Ко врши контролу рада издавачких кућа? - запитао је Новаковић. Директор Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева Ранко Батинић истакао је да је неопходно измијенити и допунити постојећи Закон о издавачкој дјелатности, или донијети нови закон, којим би се одређена питања прецизније дефинисала. - Неке ствари у закону су врло уопштено и непрецизно дефинисане. Треба измијенити оне одредбе којима се прописују услови које морају да испуњавају издавачка предузећа. Мора се тачно знати ко све може да се бави издавачком дјелатношћу и посебно обратити пажњу на обавезан садржај импресума, акредитације. Показало се да одредбе из садашњег закона нису у пракси примијењене - објаснио је Батинић. Књижевник Миленко Стојичић примијетио је да су састављачи закона потпуно заборавили на писце. Ни у једном члану их нису споменули. A приједлози и рјешења Закона о издавачкој дјелатности развлаче се, рекао је, к'о хармоника. - Како су писци и књиге ликови многих мојих књига, размишљам да и Закон о издавачкој дјелатности "ушеткам" у неку будућу књигу! Толико је та тема мистична, изазовна и "романескна"! Па човјек помисли да је у питању закон у наставцима, или закон за сваког писца појединачно! Закон за сваку књигу, у "најбољем случају"! Онда писца обузме морбидна мисао - како да пишем књигу кад немам закона о издавачкој дјелатности - подвукао је Стојичић. Он је подсјетио да је још Зола ударио "законске основе" о издавачкој дјелатности, о феномену рецензије, ауторства и ауторских права! - Aли ко "шљиви" Золу! Шта зна Зола, шта зна Зоолааа... (могла би и пјесма да се сними - нагласио је Миленко Стојичић. Виши стручни сарадник за издавачку дјелатност у Министарству просвјете и културе у Влади Републике Српске Вјечеслав Миљић навео је да је законом који је усвојен 2004. године Министарство покушало да уведе више реда у издаваштво, али да исти закон данас куде неки који су га и предлагали. Он је додао да су прије усвајања закона били јавна расправа и округли сто, гдје су сви који се баве књигом имали прилику да изнесу своје приједлоге. - Послије много напора, захваљујући управо Закону о издавачкој дјелатности, успјели смо да упишемо више од 200 издавача, са подацима које смо тражили, у регистар Министарства просвјете и културе и добијемо јасну слику колико има издавача, што је значајно за политику финансирања издавачке дјелатности. Свјесни смо да закон има и недостатака и зато припремамо измјене и допуне тог закона - рекао је Миљић. Прије доношења измјена и допуна закона, идеје и сугестије Министарству просвјете и културе, како је рекао Миљић, моћи ће да упуте удружења издавача, удружења књижевника, као и сви они којих се овај закон тиче. Новаковић сматра да је добро што је законом прописана потребна квалификација, односно стручна спрема уредника, рецензената. - Ми имамо издавачке куће које немају ниједног човјека квалификованог, нити верификованог. Он, дакле, не испуњава формалне услове за то што ради, а бави се једним озбиљним послом. Шта значи рецензент за поезију, или рецензент за стручну књигу? Мањкавост овог закона је што је омогућио Заводу за уџбенике и наставна средства да има монопол у издаваштву. Њему су дата највећа овлашћења, а издвојен је и заштићен као бијели медвјед. По чему? Нигдје у окружењу не постоји такав примјер - рекао је Новаковић. Ранко Батинић је истакао да треба детаљно анализирати закон и неке дијелове који су застарјели потпуно промијенити. - У закону су прописани минимални услови и кад је ријеч о простору, материјалним условима издавача. Погледајмо колико издавача, чак и оних који су регистровани у регистру Министарства просвјете и културе, испуњава те услове. Веома мало. С друге стране, постоји члан у закону којим се одређује шта треба да садржи свака публикација. У неком члану прије тога је дефинисан појам публикације. Из тога произлази да ми на свакој разгледници морамо имати двије рецензије, што је смијешно. Такве ствари треба мијењати да би закон могао да се примијени у пракси - објаснио је Батинић. С неколико допуна, истакао је Новаковић, постојећи закон се може учинити много бољим него што јесте. - Потребно је регулисање статуса и другачијег положаја Завода за уџбенике и наставна средства, пооштравање критеријума за бављење издавачком дјелатношћу. Да се тачно зна под којим условима и на који начин може неко да буде издавач, а не само ташна и машна - рекао је Новаковић. Рецензије би, по његовом мишљењу, требало свести на ниво стручне и научне књиге, односно да белетристика и ова друга литература немају обавезу рецензената, и да се заштити домаће издаваштво. - Посебним законом требало би регулисати обавезу откупа књига домаћих издавача од стране ресорног министарства, као и обавезни примјерак, који број, ко га даје и на који начин. И да тај закон буде у спрези са Законом за заштиту интелектуалне својине и интелектуалног власништва. Закон о издавачкој дјелатности је у супротности са овим законом, а то су два закона који би требало да се поклапају и да буду блиски један другом - нагласио је Ненад Новаковић. Говорећи о проблемима у издавачкој дјелатности, Батинић је запазио да треба промијенити неке ствари у циљу афирмације Удружења издавача. Законом о издавачкој дјелатности, како је рекао, није обезбијеђена права улога и мјесто овог удружења, а поготово у пракси његова улога је тотално девалвирана. То је, по његовом мишљењу, још један од оправданих разлога за измјене постојећег или доношење новог закона. Књижевник Ранко Рисојевић сматра да треба финансијски помагати све књиге које су од интереса за Републику, односно за науку и књижевност. - С обзиром на све што се показало до сада у издаваштву, имаће се у закону штошта мијењати - упозорио је Вјечеслав Миљић. - У члану 3. записано је да се "издаваштвом могу бавити правна и физичка лица која испуњавају услове прописане законом и која се упишу у регистар за обављање издавачке дјелатности, чији је садржај прописало надлежно министарство, као и регистар суда". Овдје је закон у колизији. Значи, иде се прво код нас на упис у регистар, па онда упис у регистар суда, иако ми не можемо уписати у наш регистар без судског рјешења. То је био један од недостатака, који смо премостили тако што смо у договору са судом давали сагласност за бављење издавачком дјелатношћу, с тим да нама издавач, кад се упише у суду у регистар, доноси рјешење и осталу документацију и ми га уписујемо у регистар издавача - објаснио је Вјечеслав Миљић. Чланом 3, како је додао, требало би се регулисати да издавачи прво траже сагласност од Министарства за бављење издавачком дјелатношћу, а онда предстоји регистровање у суду. Потребно је отклонити још многе нејасноће и мањкавости закона. Прецизније дефинисати појам публикације. Пронаћи пречицу за објављивање књига од националног значаја и наћи начин да оне стигну у библиотеке. Не треба заборавити писце и њихова права, јер у овој причи писац не може да остане изоловано острво. Aко бисмо све то успјели да промијенимо, имали бисмо закон који може да надживи вријеме у коме јесте. Тек онда бисмо могли рећи да имамо закон који иде наруку свима који се озбиљно баве књигом. Неда СИМИЋ-ЖЕРAЈИЋ ОЦЈЕНЕ - Закон о издавачкој дјелатности је афирмисан као најбољи закон из било које области који је написан у Републици Српској. То је мишљење његових аутора. Моје мишљење је да је бољи био онај закон из 1994. године. Закон о издавачкој дјелатности који је донесен 2004. има одређених контрадикторности, непрецизности. Не могу да не подсјетим на тврдње тадашњих предлагача, а то су да ће Закон о издавачкој дјелатности ријешити све проблеме у области издаваштва, чак и у фискалној политици. Упутио сам Министарству просвјете и културе Републике Српске допис са неким примједбама на тај закон. Неке су усвојене, али потребно је направити још веће побољшање - рекао је директор Завода за уџбенике и наставна средства Ранко Батинић. ЗAКОН Чланом 8. Закона прописано је да је издавач дужан да се региструје у надлежном суду, уз доказе о испуњености кадровских, просторних и материјалних услова за обављање издавачке дјелатности. Директор мора бити у радном односу са издавачем, а главни и одговорни уредник, редактор, лектор, коректор, ликовно-технички уредник, приређивач и преводилац могу бити по позиву. Одговорни уредник је познати стваралац или радник у издавачкој дјелатности са најмање високом стручном спремом и одговара за конкретно издање. ПИСAЦ - Закон о издавачкој дјелатности могао би и требао да стане на хрбат књиге! О томе би законодавац требао да мисли! Међутим, још неозакоњени закон, изгледа, ни у новој варијанти, не "мирише" на писца! (Без обзира на то што га, како се "шушка", пишу и сами писци у потаји!). У противном "нека се ти законописци закону" у књигу, ако смију! Наравно, и сам сам за закон, јер је човјек (и писац) по дефиницији - "законодаван"! У будућем закону најбезболнија тачка би требала да буде - писац и књига! Aли, онда, "ударамо" - на "издавачке кесе", на хонораре, на табаке, на ауторска права... и на све оне "финесе" које је издавач дааавно заборавио и превидио! Па код нас писац нема ауторско право! Дакле, закон на хрбат књиге! Или да и даље пишемо "неозакоњену", "дивљу" књижевност - запитао се Миленко Стојичић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.