Заборављени класици

Сигурно постоје књиге које аналитички обрађују поједине писце и поједине теме, али што се тиче дневне, актуелне критике, она више није на висини књижевне продукције

БAЊA ЛУКA - Прва пјесничка књига Слободана Ракитића “Свјетлости рукописа” у издању београдске “Ревије” објављена је 1967. године. Могло би се рећи да је на 40. рођендан свога рада Ракитић добио награду “Шушњар” за књигу “Потомак, Нови Потомак” коју је ове године издала Рашка школа из Београда. - Награде на неки начин доприносе суочавању пјесника са самим собом и свођењу рачуна са самим собом. Доприносе и сагледавању пута који је пјесник прошао - рекао је Ракитић. Он је нагласио да награде некада можда дођу касно, много је боље да их човјек прима млад, јер онда дјелују подстицајно. - У суштини награде су увијек добродошле, зато што скрену пажњу на пјесника и на његово дјело, поготово у нашем времену када се поезија мало чита, и када су мали тиражи дјела - нагласио је Ракитић. Он је рекао да му је награда “Шушњар” посебно драга, зато што је већ дуго везан за ове просторе. - Долазио сам овдје често посљедњих година, па и за вријеме ратних дешавања. Говорио сам о првом добитнику награде “Шушњар” на тој књижевној манифестацији, о професору Николи Кољевићу - испричао нам је Ракитић. Он је нагласио да је управо Кољевић у награђеној књизи “Отаџбинске теме”, говорио о неким великим цивилизацијским вриједностима, о вриједностима које посједује наша култура и наша књижевност. - Настало је неко чудно вријеме, дошле су промјене. Данас се чита лака литература, нешто што ће читаоца више разонодити, а не подстицати да размишља и да се добро замисли над стварима које у тим књигама постоје - мишљења је Ракитић. Он сматра да би један од разлога за то могао бити убрзан живот, којим се данас живи на нашем подручју. - Такву “лагану” литературу још увијек не могу да схватим, поготово имајући у виду књиге руских класика, Кафке и других дјела познатих писаца - рекао је Ракитић. Он је истакао да ни књижевна критика није оно што је некада била. - Сигурно постоје књиге које аналитички обрађују поједине писце и поједине теме, али што се тиче дневне, актуелне критике, и реаговања на поједине књиге, мислим да се ту нешто промијенило и да критика више није на висини књижевне продукције - био је изричит Слободан Ракитић. Слободан Ракитић је рођен у Власову крај Рашке, гдје је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Новом Пазару, а једно вријеме студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе “Савременик” и “Рашка”. Био је члан прве редакције која је покренула лист “Књижевна реч” 1972. године. Б. ВЕЛЕНДЕЧИЋ УЗ НAРОД - У земљи у којој углавном највећи дио људи веома тешко живи и књижевници живе исто - рекао нам је Слободан Ракитић. Он је нагласио да књижевници дијеле судбину свога народа и то не само у томе како живе, него и у свим другим проблемима. РОДОЉУБИВA ПОЕЗИЈA - Поезија свједочи, она је језичко дјело, а језик је суштина умјетничког дјела. Права историја једног народа управо се налази у пјесништву тог народа, а и духовност је у пјесништву - рекао је Ракитић. Додао је да је поезија увијек актуелна, а да се никада не зна шта ће бити тема једне пјесме. - Поезија мора да служи језику, а најважније је писати добру поезију. По пјесми можете препознати тачно из којег је времена јер она носи знаке тог времена, тог поднебља и карактеристике једног нараштаја - истакао је Ракитић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.