Вријеме готово опустошило воденице у долини ријеке Вр

Воденице данас немају значај као некад. Неријетко их људи обнављају само да би красиле пејзаж. Многе нису у функцију јер им недостаје бадањ, млински камен, воденично коло...

СВAКО вријеме има своје обичаје, јунаке и миљенике. Воденице, поточаре, млинови, или како их све не зваше људи што по намјени, што по мјесту градње, због њихова су значаја некад били незамјењиви објекти за свако насеље. - Овдје у овом нашем селу има десетине потока, а није било ниједнога без макар десет воденица. A опет на Врбањи да и не причам - од Шипрага па до нашег села тешко их је било и побројати. Данас у цијелом шипрашком округу на прсте се могу избројати исправне воденице - прича старина Симеун Петровић из Крушева Брда подно Влашића. Данашње вријеме није наклоњено воденицама. - За њима скоро да и нема потребе. Мало ко данас сије пшеницу и кукуруз, па нема шта ни мљети. Ко не купује готов хљеб, купује брашно. A онај ко има шта мљети, користи електрични млин - говори Здравко Доцић из Јошавке. И Здравко носталгично прича о воденицама којих је, како каже, прије тридесетак година на Станиковој ријеци која протиче недалеко од његове куће било десетак. Сада је остала једна, од које је чак и рјечица побјегла. Гојко Станић из Штрба код Челинца прича да је његова породица још 1932. године за властите потребе на ријеци Гозни подигла воденицу. Она је скоро непрекидно мљела све до 1968. године када је село добило струју. Прије три године Гојко је одлучио да обнови воденицу и од тада је стално одржава. Меље жито за своје и потребе својих пријатеља. Са унуцима у њој често проводи дуго времена, јер да би се самљело стотинак килограма жита треба му цијела ноћ. Воденице данас немају економски значај као некад. Неријетко их људи обнављају само да би красиле пејзаж. Многе нису у функцију јер им недостаје бадањ, млински камен, воденично коло. Будући да воденицу није лако обновити, често то чини група домаћинстава или чак неко удружење. Све то резултат је носталгичних успомена. - Од када знам за себе моја породица имала је воденицу. Ја сам на својој воденици на Остружници почетком шездесетих година уградио и динамо тако да сам имао расвјету прије Челинца - говори дјед Душан Џомбић из села Црна Ријека. Маринко Спасојевић један је од ријетких домаћина млађе генерације који је обновио породичну воденицу на једном потоку у Скатавици. Као да је у овај крај пренесена из оне Ћопићеве приповијетке о дједа Триши и његовој воденици "до које никад ни подне не долази". - Имам и ја електрични млин, али воденицу сам обновио с намјером да заокружим процес производње здраве хране чиме озбиљно желим да се бавим. Мељем само своје жито и испоручујем га купцима - казује Маринко који је већ стекао повјерење бројних муштерија. У народу челиначког краја и данас се често чује узречица "ма урадићу то таман и да изгубим ред испред млина". A да би се макар дјелимично избјегли редови, правио се некад распоред за домаћинства којег су се сви морали придржавати. Деценијама већ испред воденица нема редова, јер скоро да се нема шта мљети. Текст и фотографије: Борислав МAКСИМОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.