Село које лагано умире

Послије рата Брвник на све личи осим на село у којем је лијепо живјети. Многе њиве су необрађене и зарасле у коров. Нема ко да их обрађује. Млади су давно отишли трбухом за крухом а они који су остали могу само да се сјећају лијепих времена

БРВНИК, српско село недалеко од Шамца, разорено је током Одбрамбено-отаџбинског рата јер је кроз њега практично пролазила линија фронта између Војске Републике Српске и Хрватског вијећа одбране. Ране нису зацијелиле ни данас, јер велика оштећења кућа али и свега оног што га је чинило лијепим, још увијек су видљиви. Бројне руине стоје као свједок једног бурног времена. A, некада је све врвјело од живота. Брвник је српско село које је пред рат имало 149 домаћинстава. Данас, у 105 домаћинстава већина становништва су људи старије животне доби. Порушене куће се не поправљају, донатори и разне агенције једноставно заобилазе Брвник и његове мјештане. Због тога многи су напустили своја вјековна огњишта. Највећи број Брвничана је себи свио ново гнијездо у околним мјестима или самом граду Шамцу. Многи Михајловићи, Митровићи, Пејићи, Ђурићи, Радановићи су отишли тамо гдје ће им бити боље и лакше да живе. Истина, многи њихови рођаци и презимењаци су и остали. Када су прве куће у Брвнику саграђене, ни најстарији мјештани не знају. До рата се лијепо живјело. Вриједни Посавци су знали како да својим радом зараде, не само за кору хљеба, већ и за пристојан живот. Сваки сокак је врвио од младости али и старих људи. Добри домаћини живјели су од пољопривреде, сточарства... Земља се обрађивала, а амбари били пуни пшенице, кукуруза, зоби... Послије рата Брвник на све личи осим на село у којем је лијепо живјети. Њиве су необрађене и зарасле у коров. Нема ко да их обрађује. Млади су давно отишли трбухом за крухом, а они који су остали, могу само да се сјећају лијепих времена. Зато и не чуди што су бројна огњишта угашена. На многа врата више нико не куца јер су на њима катанци. Ипак, има и оних који воле свој Брвник такав какав је. Један од Брвничана Ратко Михајловић није се одрекао свога села. Иако ради у Шамцу, саградио је породичну кућу у Брвнику. Како нам рече, супруга и он не мисле да напуштају Брвник. Међутим, оно што највише брине мјештане села је то што нема младих нараштаја. И оно мало момака и дјевојака који су евентуално остали не одлучују да се жене и удају, па је веома мало дјеце. Зато Брвнику школа и не треба. A пред сам почетак рата ту је никла нова велељепна школска зграда какве није било у Посавини. Међутим, ђаци у њу никад нису ушли. Ратна дејства распршила су дјечије снове и од школске зграде направили гомилу зидина оштећених мецима, гелерима граната, муницијом свих могућих калибара. Управо због тога што је у селу све мање младих, оправдан је страх мјештана да ће Брвник једнога дана остати без житеља. Зато они старији Брвничани апелују на своје рођаке, комшије, млађе људе да остану у селу. Њиве у том крају су плодне и добро рађају. - Боље да на селу буду газде него да се муче у граду. Њихове фабрике су плодне оранице овдје у Брвнику, рече у пролазу један од старијих мјештана Брвника којем ни име не успједосмо да сазнамо. Текст и фотографије Васо AНТИЋ СAГРAЂЕНA ЦРКВA Поред школе која је срушена у рату, у селу је порушен Дом културе и многи други објекти у селу. Утјеха је што су мјештани смогли снаге да саграде сеоску цркву и читаоницу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.