Ропство ђаволу (19)

Потпуно изгубљена, Наташина мајка не зна више шта чека у Будви. Кћерка и њена другарица отпутовале су у Београд. Марија је веза, коју зове телефоном и пита шта да ради. Добија одговор да се врати: рок мафијаша за достављање новца, наводно, више не важи, јер ће се тражена сума, вјероватно, повећати и Лидија ће покушати да их замоли да сачекају

На станици у Београду, сачекао ме је пријатељ и одвезао својој кући у Борчи. Јавим се мојима и Наташи, коју сам сместила код једне другарице. Више није била код Марије. Aли је Марија била једина којој сам дала телефон те породице у Борчи. Била сам сигурна да ме неће одати мафијашима. Сада знам да са мном тада нешто озбиљно није било у реду, али најцрње ме је тек очекивало... Нисам се толико плашила да ће ме убити, колико од могућности да ме муче. Марија ми је у детаље причала шта су све њој радили и шта све могу човеку да ураде, да то ни једно живо биће не може да издржи. Није прошло много времена, а у стану мојих пријатеља зазвонио је телефон. Мене су тражили. Ужас! Питам се ко је, с обзиром на то да сам само Марији дала број телефона? Мушки глас ми је запретио да ће ми поломити све кости, зато што сам се сакрила од њега. Рекао је да ће ме пронаћи на основу телефонског броја и пита да ли сам пронашла паре? Упитала сам га коме и где треба да предам новац, на шта је он спустио слушалицу. Непосредно пре тог позива, јавила се Марија и потврдила да су се њене слутње обистиниле и да сада траже више новца - седам хиљада. Као у крими-филмовима Нисам знала шта да радим од страха и срамоте, јер само ја знам шта сам све морала да поднесем и колико да се понижавам док сам обезбедила оних 4,5 хиљада марака. Марија се понудила да она позајми тих додатних 2,5 хиљаде марака. Кажем пријатељу да ме брзо води из куће, јер сада знају где сам, па је угрожена и његова породица. Он је хтео да позове полицију, што ја нисам дозволила, јер сам се плашила да нешто не крене наопако, сада када сам успела да набавим новац. Кренемо на сусрет са тим рекеташима, као у крими-филмовима. Ја лежим на задњем седишту да ме не виде, док идемо до хотела "Србија", где ме чека Марија. Она ми руком показује да мој пријатељ остане позади. Много касније сам схватила да није желела сведоке. Грли ме, љуби, изгледа срећна, паре не помиње. Узела их је готово узгред... Наташа се вратила у наш стан заједно са мном. Ствари се погоршавају. Моја кћерка ми је у једном тренутку рекла: "Мама, ја се плашим!" Међутим, ја и даље не смем да јој приђем. Када смо код куће, свака седи у својој соби. Наташа ме тера да носим лутку коју ми је Марија поклонила у Будви, да стављам Маријин парфем, јер то је њој веома важно. Захтева да сатима телефоном причам са Мајом, а мене ти разговори страшно исцрпљују. Умела је да ме држи по читаву ноћ будну. Назове у један, па каже да ће назвати у два и тако сваки сат чекам до зоре. Онда пише песме, па ми морамо да их читамо. Стално сам била запослена и стално у стрепњи - шта је следеће? Видим да је и Наташи страшно важно да свакодневно сатима причам са Маријом. Сада знам да се "програмирања" врше и телефоном. Нон-стоп је требало мислити на Марију, или да причамо о њој или да читамо њене песме и тако стално упошљавамо ум. Тих дана Наташа се понашала као болесник, стално у кревету, а онда ми је, у ретким тренуцима када је са мном разговарала (иначе ми само покаже руком да изађем из собе), по допуштењу врачаре Жаклине, одједном рекла: "Мама, ја сам раскомадана, покушавам, али не могу да се сакупим. Не могу сада у Рим. Видећу шта ћу са собом..." Предложим јој да иде код психијатра. Одбија. Веровала је да ће некако пронаћи шифру за себе, држала се онога што је научила у психологији - да човек мора сам себи да помогне. Ускоро долази до ситуације када постајем својеврсни, добровољни Маријин затвореник, као што је то, својевремено, била Наташа. Десило се то овако. Кћерка ми је једног дана саопштила да морам да будем код Марије за десет минута, јер ће доћи неко да провери да ли сам жива. Најежим се, кренем брже-боље тамо и од момента када сам стигла, почиње нови кошмар. Марији се наводно јавља та Лидија и каже да се нешто десило, па не смем да се вратим кући и морам ту да преноћим. И док седим у том стану и не знам више шта ћу са собом, долази Марија и каже ми да је Наташа отишла на киретажу у неку приватну болницу на Звездари и да се нешто искомпликовало. A ја не смем да изађем из стана, јер је она банда, како ми је објаснила Марија, опколила кућу и само чека да изађем. Поверила ми се да јој је Лидија саветовала да ме припреми на то шта су они све у стању да ураде човеку. И у таквом страху за себе, ја сваких пет минута добијам нове информације о Наташином стању. Кома, клиничка смрт Опет звони телефон. Неко Марији јавља да је Наташа у коми, да умире. Читав сат ме држи у уверењу да је Наташа мртва. Затим ми каже да је то била клиничка смрт, да су апарати укључени и да ће је одржавати 48 сати. Питам која је то болница, али само сазнам да ју је тамо сместила Лидија, поставила своје људе и нико не може да уђе код Наташе и да не треба да се бринем... Држала ме је у свом стану пуних осам дана. То сам тек касније сазнала, јер сам изгубила појам о времену. Ни данас не знам да ли сам то време провела под утицајем неке дроге, или је програмирање и слуђивање било лакше када је Марија у мојој близини или је можда било нешто комбиновано. Aли нормално, свакако, није било. Киретажа је била измишљотина. Наташа је све време била у нашем стану, што ћу сазнати касније. Циљ је био да се ја стално држим у кошмарном стању. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.