Ropstvo đavolu (19)

Potpuno izgubljena, Natašina majka ne zna više šta čeka u Budvi. Kćerka i njena drugarica otputovale su u Beograd. Marija je veza, koju zove telefonom i pita šta da radi. Dobija odgovor da se vrati: rok mafijaša za dostavljanje novca, navodno, više ne važi, jer će se tražena suma, vjerovatno, povećati i Lidija će pokušati da ih zamoli da sačekaju

Na stanici u Beogradu, sačekao me je prijatelj i odvezao svojoj kući u Borči. Javim se mojima i Nataši, koju sam smestila kod jedne drugarice. Više nije bila kod Marije. Ali je Marija bila jedina kojoj sam dala telefon te porodice u Borči. Bila sam sigurna da me neće odati mafijašima. Sada znam da sa mnom tada nešto ozbiljno nije bilo u redu, ali najcrnje me je tek očekivalo... Nisam se toliko plašila da će me ubiti, koliko od mogućnosti da me muče. Marija mi je u detalje pričala šta su sve njoj radili i šta sve mogu čoveku da urade, da to ni jedno živo biće ne može da izdrži. Nije prošlo mnogo vremena, a u stanu mojih prijatelja zazvonio je telefon. Mene su tražili. Užas! Pitam se ko je, s obzirom na to da sam samo Mariji dala broj telefona? Muški glas mi je zapretio da će mi polomiti sve kosti, zato što sam se sakrila od njega. Rekao je da će me pronaći na osnovu telefonskog broja i pita da li sam pronašla pare? Upitala sam ga kome i gde treba da predam novac, na šta je on spustio slušalicu. Neposredno pre tog poziva, javila se Marija i potvrdila da su se njene slutnje obistinile i da sada traže više novca - sedam hiljada. Kao u krimi-filmovima Nisam znala šta da radim od straha i sramote, jer samo ja znam šta sam sve morala da podnesem i koliko da se ponižavam dok sam obezbedila onih 4,5 hiljada maraka. Marija se ponudila da ona pozajmi tih dodatnih 2,5 hiljade maraka. Kažem prijatelju da me brzo vodi iz kuće, jer sada znaju gde sam, pa je ugrožena i njegova porodica. On je hteo da pozove policiju, što ja nisam dozvolila, jer sam se plašila da nešto ne krene naopako, sada kada sam uspela da nabavim novac. Krenemo na susret sa tim reketašima, kao u krimi-filmovima. Ja ležim na zadnjem sedištu da me ne vide, dok idemo do hotela "Srbija", gde me čeka Marija. Ona mi rukom pokazuje da moj prijatelj ostane pozadi. Mnogo kasnije sam shvatila da nije želela svedoke. Grli me, ljubi, izgleda srećna, pare ne pominje. Uzela ih je gotovo uzgred... Nataša se vratila u naš stan zajedno sa mnom. Stvari se pogoršavaju. Moja kćerka mi je u jednom trenutku rekla: "Mama, ja se plašim!" Međutim, ja i dalje ne smem da joj priđem. Kada smo kod kuće, svaka sedi u svojoj sobi. Nataša me tera da nosim lutku koju mi je Marija poklonila u Budvi, da stavljam Marijin parfem, jer to je njoj veoma važno. Zahteva da satima telefonom pričam sa Majom, a mene ti razgovori strašno iscrpljuju. Umela je da me drži po čitavu noć budnu. Nazove u jedan, pa kaže da će nazvati u dva i tako svaki sat čekam do zore. Onda piše pesme, pa mi moramo da ih čitamo. Stalno sam bila zaposlena i stalno u strepnji - šta je sledeće? Vidim da je i Nataši strašno važno da svakodnevno satima pričam sa Marijom. Sada znam da se "programiranja" vrše i telefonom. Non-stop je trebalo misliti na Mariju, ili da pričamo o njoj ili da čitamo njene pesme i tako stalno upošljavamo um. Tih dana Nataša se ponašala kao bolesnik, stalno u krevetu, a onda mi je, u retkim trenucima kada je sa mnom razgovarala (inače mi samo pokaže rukom da izađem iz sobe), po dopuštenju vračare Žakline, odjednom rekla: "Mama, ja sam raskomadana, pokušavam, ali ne mogu da se sakupim. Ne mogu sada u Rim. Videću šta ću sa sobom..." Predložim joj da ide kod psihijatra. Odbija. Verovala je da će nekako pronaći šifru za sebe, držala se onoga što je naučila u psihologiji - da čovek mora sam sebi da pomogne. Uskoro dolazi do situacije kada postajem svojevrsni, dobrovoljni Marijin zatvorenik, kao što je to, svojevremeno, bila Nataša. Desilo se to ovako. Kćerka mi je jednog dana saopštila da moram da budem kod Marije za deset minuta, jer će doći neko da proveri da li sam živa. Naježim se, krenem brže-bolje tamo i od momenta kada sam stigla, počinje novi košmar. Mariji se navodno javlja ta Lidija i kaže da se nešto desilo, pa ne smem da se vratim kući i moram tu da prenoćim. I dok sedim u tom stanu i ne znam više šta ću sa sobom, dolazi Marija i kaže mi da je Nataša otišla na kiretažu u neku privatnu bolnicu na Zvezdari i da se nešto iskomplikovalo. A ja ne smem da izađem iz stana, jer je ona banda, kako mi je objasnila Marija, opkolila kuću i samo čeka da izađem. Poverila mi se da joj je Lidija savetovala da me pripremi na to šta su oni sve u stanju da urade čoveku. I u takvom strahu za sebe, ja svakih pet minuta dobijam nove informacije o Natašinom stanju. Koma, klinička smrt Opet zvoni telefon. Neko Mariji javlja da je Nataša u komi, da umire. Čitav sat me drži u uverenju da je Nataša mrtva. Zatim mi kaže da je to bila klinička smrt, da su aparati uključeni i da će je održavati 48 sati. Pitam koja je to bolnica, ali samo saznam da ju je tamo smestila Lidija, postavila svoje ljude i niko ne može da uđe kod Nataše i da ne treba da se brinem... Držala me je u svom stanu punih osam dana. To sam tek kasnije saznala, jer sam izgubila pojam o vremenu. Ni danas ne znam da li sam to vreme provela pod uticajem neke droge, ili je programiranje i sluđivanje bilo lakše kada je Marija u mojoj blizini ili je možda bilo nešto kombinovano. Ali normalno, svakako, nije bilo. Kiretaža je bila izmišljotina. Nataša je sve vreme bila u našem stanu, što ću saznati kasnije. Cilj je bio da se ja stalno držim u košmarnom stanju. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.