Прњаворска ергела Вучијак између напретка и расула

За Прњавор се својевремено надалеко чуло баш по расним грлима. Странци су овдје долазили и нудили огромне паре за пастуве. Такав генетски материјал не постоји нигдје у свијету

ФЕБРУAР је већ деценијама највеселији мјесец на економији Липицанерске ергеле "Вучијак" у Прњавору. У то вријеме на свијет долази подмладак, којим се обнавља постојећи фонд расних грла. Четвороножни малишани одмах по рођењу трчкарају стајом, желећи да на свој начин упознају старије сроднике. Првих дана дјелују прилично уплашено, па највећу сигурност осјећају уз своје "мајке". Вођени посебним инстинктом, не може се догодити да залутају код друге кобиле. Све је то природа лијепо уредила, а уколико, вођени својом радозналошћу, макар и накратко залутају у други бокс, туђа "мајка" неће бити према њима лошег расположења. Сигналима, какве само животиње знају и разумију, несташно ждријебе одбиће од себе. До краја овог мјесеца у најстаријем прњаворском предузећу свијет ће угледати двадесетак младунаца. Тада ће ергела имати више од стотину липицанера свих старосних доба. Немирни, растрчани, здрави и весели биће и када почне сезона испаше, када буду имали прве сусрете са вањским свијетом. Ергела "Вучијак" основана је у априлу 1946. године. Од скромних почетака, тек са неколико грла, прерасла је временом у колектив са више од 200 липицанера. У пријератном периоду финансирана је новцем Савезног секретаријата за народну одбрану, јер су липицанери имали посебну улогу у евентуалном "избијању рата". Тадашња држава показивала је максималну бригу према "Вучијаку". Послије распада Југославије, наилазе године кризе у ергели. Одједном, свима је била на терет. Чак се прије неколико година приступило приватизацији. Власничка трансформација није утицала на побољшање стања. Коњи су често гладовали, а изостајале су и плате радницима. Ни тада, код коњушара није престајала љубав према липицанерима. Ергела је, одлуком Владе Републике Српске, престала да буде приватно предузеће, а већински дио акција у посљедње двије године имају Влада и општина Прњавор. - Жалосно је да се надлежни поигравају судбином овог предузећа. За Прњавор се својевремено надалеко чуло баш по расним грлима. Колико су само највреднијих трофеја освојили на Новосадском велесајму. Па, странци су овдје долазили и нудили огромне паре за наше расплодне пастуве. Овдје постоји генетски материјал каквог нема у свијету. Зар такво благо да пропада - носталгично говори Љубо Кршић, пензионисани радник ергеле, који је цијели радни вијек провео у овдашњим стајама. Слично размишљају и остали радници ранијих генерација, присјећајући се времена када су стаје и двориште били уређени за примјер. Данас је друга прича. Дотрајала стаја, изграђена у алпском стилу, одавно је препуштена пропадању. О обнављању нико и не говори. И друга стаја, гдје се налази око 90 грла, такође је зрела за обнову. - Годинама се овдје није улагало. Дуговања су се гомилала, неизмирене обавезе ергеле стално су расле, па без већег инвестиционог пројекта неће бити ни прижељкиваног напретка - каже предсједник Управног одбора ергеле Боро Рајлић. Потковица, која се налази у грбу Прњавора, симболизује богату традицију коњогојства у овој општини. Стаје често обилазе становници Прњавора. Међу њима је и велики број младих, који долазе да би уживали у седлу добро истренираних липицанера. КОЊИЧКИ КЛУБ Некада је на Лужанима успјешно радио коњички клуб. Заљубљеници јахања, предвођени Јосипом Ђаковићем, желе да га обнове. - Често, онако за своју душу, у седлима, на расним липицанерима, направимо излет до планине Љубић, стигнемо и у центар града. Наши каравани привлаче велику пажњу суграђана, жељели би да и они постану џокеји. Биће мјеста за све, можда већ овог прољећа, до када ћемо обновити коњички клуб "Вучијак" - казао је Ђаковић. Текст и фотографије Бране РAДУЛОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.