Прича двадесета о "кућном момку" и једном љубавнику

Доајен народне пјесме Предраг Цуне Гојковић пропјевао у Бањој Луци, којој севдах никад није био стран. Како је легендарни сластичар Шукрија однио торту пјевачици у собу број 105 хотела "Палас" и шта се испоставило...

ПОЧЕЋЕМО причу вашарима, оним још из Aустроугарске. Тако Боро Шмит хоће, а ми пристајемо, ако бог да, да му извучемо кажу о Цунету Гојковићу... Вашари су били нешто најважније, нешто што се памти и препричава цијелу годину. A наш, бањолучки, како неки путописци веле, био је један од највећих и најпомпезнијих. Кажу да је знао трајати и по шест дана! A на њега су долазили трговци из Беча, Пеште, Трста, па чак и из Истанбула! Тако великог вашара, причали су стари, нигдје није било... Ето, видите какви смо ми, Бањолучани, у оно вријеме били... Нико нам није био раван: хрле трговци са товарима свиле и кадифе из цијелог дуњалука на наш вашар, а остала роба се ни набројати није могла... Да не би тај и толики народ по путевима и шумарцима ноћивао, даде Aустрија силан новац да се многе гостионице и механе, на путевима према Бањој Луци, изграде. Да толики народ и трговци имају гдје предахнути, уморне коње напојити и гладну душу нахранити... Да је сад таквог вашара, гдје се пуних шест дана купује и продаје! Изгради Aустрија, тако, прве гостионице у Јајцу, у Језеру, у Бочцу и у Добоју. То је цара коштало преко пола милиона круна, као што га је и пут кроз Тијесно коштао кило злата за један километар макадама - причали старији људи... Надвојвода и млади царевић, попи прву кафу у кахвани, у Травнику, те 1886. године. Допаде му се кафа, још да чу ону пјесму Цунетову - како драга пече кафу, и у које доба, и којим поводом - никад царевић Рудолф, из Босне не би отишао... Не знам да ли је млади царевић икад долазио у Бању Луку. Aли, сјећам се: дође једне године наш млади царевић Цуне Гојковић и постаде - цар пјесме! Овдје, у нашој чаршији! "Чудо невиђено" Журимо пред хотел "Палас" свако вече, са питањем: "Има ли оног црног младића, што кафу приставља, хоће ли вечерас пјевати?" Хоће, веле конобари, ако дође господин Мирко, он је код њега, ради на "зиду смрти"... A тај "зид смрти", не знам да ли је још негдје у Европи тада постојао. Било је то "чудо невиђено": мотор возе у дрвеној каци (бурету), а ми се тресемо на врху, доле једва смијемо погледати кад камиказа прави кругове (понекад и двојица), само чекамо да излети изнад наших глава. Била је то атракција, како су они учени то називали, а овај остали народ то крсти као "чудо невиђено"... Е, ако је неко желио неку "промоцију", рекламу, то је могао постићи само на вашару. Гдје те једино сав свијет може чути и видјети... A на "зиду смрти", чији је власник био господин Мирко Ненадовић - то је била европска промоција! Довео господин Мирко младог Гојковића, који кроз мегафон зазиваше публику, извикујући застрашујуће пароле о опасностима које вребају возаче у каци, а то се чуло до Старчевице и околних мјеста... Доведе господин Мирко тог младог, наочитог баритона и у хотел "Палас", представивши га друштву као "кућног момка", што је била несебична част, као да му је син... Свако вече долазио господин Мирко у кафану хотела. Имао је велико друштво, пајташе за причу и чашицу, он сам је био веома занимљива личност, дјеловао је готово свјетски. И, једно вече, наговори господин Мирко оног младог, црног и лијепог момка, са брчићима, тзв. "наусницама", да запјева за његову душу и друштво... Ваљда је већ знао да овај понекад и запјева... Уз маестра Белог, како смо звали шефа оркестра у "Паласу", започе једна каријера! Запјева Цуне, све се ускомеша, па нагло утиша. Општи тајац. Пролијеже се салама хотела необичан и диван глас тог младића... Загрми пљесак из ресторана, гдје је био оркестар, а проломи се аплауз и из кафанског дијела, гдје је обично било више гостију. - Браво, браво младићу! - чује се са свих страна, са подијума му сићи не дају. Нико то вече није ни слутио да је тај младић будући цар пјесме, Предраг Цуне Гојковић! Пропјева Цуне у нашем "Паласу", овдје у - Бањој Луци! Млад, лијеп Цуне, наочит, што кажу, младић, а пјева - славуј му није раван! Никад не питасмо господина Мирка Ненадовића гдје нађе тога Цунета. A можда је баш Цуне нашао господина Мирка?! Јер, "зид смрти" је ипак "зид смрти"! Соба бр. 105 Раније није било оволико пјевачица као данас. И дуго су оне пјевале без микрофона, уживо. Па су зато биле праве "марке". A сви хотели и кафане, уз глазбу су жељели пјевачице, а не мушкарце. Мушкарци су се појавили нешто касније... И ниједан оркестар није се могао удомити без пјевачице. Јер, пјевачица је - пјевачица. Онда, није се свако ни могао појавити уз оркестар, као пјевачица. Имало је то своје: да би оркестар са пјевачицом дошао да свира у "Босни" или "Паласу", то се дуже времена провјеравало. Углавном су за то били задужени шеф сале и директор. Они одлазе у мјесто гдје оркестар већ свира и пјевачица наступа; тамо се, ако је све у реду, склапа уговор на извјесно вријеме и ми унапријед знамо какав оркестар долази и какву пјевачицу доводе. То мора бити "змај од пјевачице"! Остане оркестар некад и дуже, то је зависило од публике... Било је предивно недјељом прије подне, кад нас је забављао само оркестар камерном музиком, а пјевачица се одмарала за вечерњи наступ... Сви су, ипак, гледали у пјевачицу, оркестар је био, онако, успут... Сви су жељели да привуку њену пажњу, њен поглед или измаме осмијех. A неки су, богами, ишли и даље од тога. Они су се истицали бољим бакшишом, слали јој ласкаве поруке преко конобара, понеки и цвијеће. Јер, "савладати" пјевачицу, то је било - нешто! Углед дотичног господина нагло би порастао у нашим очима... A оркестар без пјевачице, као супа је без соли, као село без цркве или џамије... Тако је то било онда, у то вријеме. У кафанама увијек пролазника, путника, ноћобдија, трговаца, накупаца, свакаквог свијета. Све је пуно ако је пјевачица "као змај"; пјева ли пјева и - не само то?! Први поране ови наши трговци и сластичари, јер код њих нико и није свраћао послије двадесет часова. Ово напомињем због нашег Шукрије, сластичара на гласу још прије Другог рата... Шукрија је, знате, имао сластичарну тамо, иза градског моста, одмах лијево, кад се из града иде... (Е, мој Симара! - вели мени Шмит, оном важношћу у погледу која очито значи: немаш ти појма!)... Елем, његову кућу - сластичарну, запалили Нијемци, кад су партизани једном нападали Кастел. Тако је Шукрија прешао на ову страну Врбаса, у град, гдје је некад била текстилна трговина госпође Штајнлауф (Јеврејка) и радња господина Станчевића, који је поправљао налив-пера у оно вријеме, те књижара доста познатог господина Илије Гермовића. То је све срушено у бомбардовању, па Шукрија попуни ту празнину својом сластичарном. То и данас све стоји, онако као и прије 67 година... Е, мој Симара!... Мани ме Боро, велим, врати се на пјевачице... Одох далеко, али морам ради вас, млађих, а хтједох о Шукрији кад су он и његов брат били тамо, Прековрбаса... Били млади, а Шукрија волио понекад свратити у "Палас", нарочито кад је пјевачица нова и "к'о змај". Милкан Гојић онда држао "Палас". Сједе они тако, причају, пјесму слушају, али Шукрија једнако бечи очи на ону пјевачицу. Види Милкан, Шукрија скрвио. Јел’ ваља?, пита Милкан. Ваља, ваља, јашта, одговара Шукрија. Допала се "пјесма" Шукрији и ето ти га свако вече у "Паласу". Хоћеш да ти средимо?, пита Милкан. Што не бих, ако море, одговара Шукрија. Сљедеће вече саопштавају Шукрији да је све сређено и дају му упуте како ће све одрадити. Кажу, све је договорено. Она спава, веле, у соби број 105. Сутра, око поноћи, када музика престане, казују Шукрији, куцај на та врата, али понеси добру торту да је одобровољиш. Припремио Шукрија лијепу торту, ишарао је чоколадом, турио разне кремове, украсне бомбоне. Тачно у одређено вријеме, закуца лагано на врата собе 105! Куц, куц... Врата се само мало отворише, баш онолико да торта прође, а нечије двије дебеле и длакаве руке преузеше торту, брава шкљоцну. Оста Шукрија на ходнику. Оста још неко вријеме, прибра се, па крену низ степенице скоро трчећи... Враћај се овамо!, повикаше они из собе. Врати се Шукрија, кад у соби само Милканови пајташи, спремни за ноћну партију карата. Поједоше торту у сласт, хвалећи мајсторово умијеће. Сутрадан, читав "Палас" брујао о Шукријиној торти и пјевачици. Много касније, Рале и ја, имали смо обичај да се увече навратимо код Шукрије на колаче и бозу, па причамо дуго о свему. Понекад га приупитам, онако озбиљно: а она торта, Шукрија, јел’ била велика? Велика, велика, смије се Шукрија, а очи му цакле на саму помисао шта би било да је било.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.