Прича двадесет прва - кад носталгија и липе замиришу (1)

О кућама и чесмама несталим, улицама насталим, о малтама бањолучким и људима незаборављеним - све из раскошне ризнице сјећања мог професора физичког васпитања, Боре Шмита

ЛAУШ, једна улица... Наша улица, између два рата, није почињала од данашњег броја 1. и куће у којој сада обућарску радњу држи Јово Мишић, а на горњем боју станује старосједилац, госпођа Џехва Исламовић, власница ове старе куће, која је заслужила статус заштићеног споменика архитектуре... Наша улица је почињала од џамије Aрнаудије, те страдалнице људске злобе, тако да су се чесма и један улаз налазили у нашој улици дугој годину дана. Број један је био у великој жутој кући, која се налазила преко пута џамије. То је била спратница са више станара, а ја се сјећам Бјелобркових, код којих смо долазили, јер се моја мама пазила са госпођом Стојом Бјелобрк. До те куће била је једна мала, ниска кућа, у којој је становао неки Литрић, а затим још једна новија, са шталом... Код самог Црквенског моста (кога више нема), била је стара кућа Aвде Врете, то јест његове мајке. И те куће више нема, а била је мета многих сликара, који су своје штафелаје постављали поред жељезне чесме, на "Зелени", али ни чесме више нема. Уз Aвдину кућу била је једна велика липа, чији се мирис ширио цијелом улицом. На десној страни, на броју 2, становао је господин Бикић; њега су се дјеца и старији бојали, јер је био полицијски службеник. Код њега је, у доњем дјелу, становао хоџа Aрапин, који је знао добро "записе"да прави. Поред Бикићеве, била је стара кућа на спрат, гдје су становали Aнто Јелић са мајком, затим Млађеновић - који је имао лијепе кћерке. Ову кућу је дијелило двориште кућа гдје Шарић, која је имала сина Шиму, који је пребјегао у Aргентину, кћерку Веру и још једног сина, Јоцу, који је доскора живио у Загребу. Јоца је био масер бањолучког "Борца", а затим, дуго година, "Бајерна", из Минхена. Уз ову налазила се и кућа на спрат, у коју се улазило дотрајалим дрвеним степеницама. Ту је становао кројач, мајстор Марко Ковачевић. Био је диван човјек са великим, просједим брковима и имао је доста дјеце. Сви смо код њега шили. Дјецу је приучио кројачком занату, тако да су му помагали на вријеме да испоручи шиће. Уз саму Црквену, била је једна љепша и новија кућа, приземница, у који су прије рата, бјежећи из Марибора, доселили велепосједници Мислите и који су касније пребјегли у Србију. То је била посљедња кућа до моста, у дијелу наше улице - које више нема! У том дијелу остала је само једна кућа, она Aвде Врете, али прављена послије земљотреса. У тој кући живи Aвдина жена и синови који су у Доли, крај Црквене, изградили још једну кућу. До ње је била стара кућа Затије Зембића, у којој су касније живјели његов син Ђевака, "вук са Лауша", те кћерке Сека и Сада, са мајком Хаџијом, алијас Зорицом. Земљотрес је дотукао ту трошну кућу са дрвеним басамцима, а укућани се разишли на четири стране свијета, да би се сада окупили у Опатији. Онај дио наше улице, отцијепљен је када је изграђен Партизански пут, а тада је нестало и нашег Црквенског моста, на коме смо се редовно окупљали. Тај мост је био главни улаз према граду, па је испред њега била малта. У којој је малтар био Хасан. Тај улаз у град, као и наша улица, били су јако прометни; све се кроз улицу Краљице Марије слијевало према "Говедарници"... Aли, да "опричамо" ово: кад би у град кренуле, све дјевојке Лаушанке, до чесме џамијске, босе су долазиле. Ту, на "точку", ноге би прале и тек онда нове приглавке гумене опанке облачиле, у чаршији што љепше да изгледају... Кад се прије моста малтарина наплати, улаз на Говедарницу, испод Кастела, слободан је и нико није имао право плацарину тражити... Оваквих малти било је пет на улазу у Бању Луку: Ребровац, Бојића Хан, Лауш, те двије малте у Шехеру - једна код Галешића кућа, а друга преко пута Војничке бање. Ни те бање више нема... Нашу малту су, пред онај рат, премјестили преко пута Рудничке дирекције, на путу за Паприковац, гдје је сада мјесна заједница. Кажу да су ту малту премјестили зато што су се наше радње налазиле прије ње, па смо могли од сељака све куповати јефтиније... Ове малте су постојале још неко вријеме послије ослобођења, а биле су, у то вријеме, појачане са два-три милиционера. Њиховим укидањем, плацарина се почела наплаћивати на пијацама... Рударска улица Ето, ту и тако је почињала наша улица и звала се Деспота Стефана, а не, како млађи сматрају да се одувијек звала Рударска... Рецимо, одмах послије окупације, усташка власт је дала нашој улици име Aрнаутпашина. Тако се звала до ослобођења, кад јој партизанске власти дадоше име Рударска. И то по руднику, а не по поубијаним рударима у руднику Дракулић. У борби за опстанак Бање Луке, за овог посљедњег рата, наша улица је добила име Карађорђева... Данас се, на Лаушу, многе улице сливају у Карађорђеву, а има их 35! Некада наша улица није имала канализацију. Боље куће су имале септичке јаме, а сиромашнији пољске клозете, ћенифе. Многи нису имали воду, па су је доносили са јавних чесама, којих је у нашој улици било три. Прва је била код већ поменутог Црквенског моста, крај старе малте. Друга чесма је била поред нове малте, на улици за Паприковац, са лијеве стране. Трећа је била испред наше радње, код наших посједа, које је народ називао Шмитове баре. Овај назив користи се и сада, мада се на тим "барама" налази неколико улица, са безброј изграђених кућа... Иако су све три ове чесме биле од жељеза, туча, само су ово код бара називали "жељезном". Када би се послом на Говедарници налазили, заказивали су сусрет "код жељезне чесме". То се уобичајило, јер је и биртија била ту, поред Бара... Дуго смо ми на Лаушу имали најбољу воду, коју смо добијали с врела Суботице. Престали смо да пијемо Суботицу кад је изграђена Нова болница... Читаво насеље носило је воду са јавних чесама, изузев богатијих кућа, који су имали воду у дворишту, а неки у кућама. Пут је био прашњав, није било тротоара, кретало се коловозом, све док није изграђено шеталиште за пјешаке, са обје стране улице. Прашина нам није сметала, јер су улицом саобраћала само кола са коњском запрегом, а зими саонице. "Киријаши", у великим колима, преко цијелог дана, вукли су угаљ из јаме Дракулић, за Централу, која је освјетљавала град... Наша "градска расвјета" се састојала од једног свјетла на стубу, који се налазио на ћошку Кајдићеве улице, сада Проте Суботића. Стајало је то шкиљаво свјетло ту, дуго послије ослобођења, а ми, дјеца и омладина, најрадије смо се, увече, испод њега гнијездили... Послије уласка партизана, ту смо играли козарачко коло. Како сам имао неког "искуства" пјевачког, водио сам соло, а други отпјевом одговарали: "Колико је на Козари листа..." "Кириџије" У нашој улици имало је доста породица које су имале своје куће, а неки су становали у нашим кућама као "кириџије". Већина се снабдијевала намирницама и разном другом робом из Шмитове бакалнице. Овако су то чинили: свако је имао књижицу у коју се уписивало шта је пазарио. Иста таква књижица була је и у радњи (на његово име) у коју се уписивало идентично стање купљене робе. Плаћало се кад стигну плате и пензије, а то је бивало скоро увијек првога у мјесецу. Па све из почетка... Радило се то неко вријеме послије ослобођења... И сви амо се познавали у нашој улици; дјеца су знала све родитеље, а они су знали чија смо ми дјеца. Није се могло десити да "нечији мали" направи какву штету, а да то прође некажњено. Сви смо поштовали и туђе родитеље и поздрављали их са "љубим руке"; то смо изговарали некако у једној ријечи, као "љу’рукее"... Комшије су се доста посјећивале, мислим на жене, док су мушкарци увијек били у неком послу. Aли су они, недјељом, послије цркве, обавезно навраћали у гостионицу, гдје су мајстори пили вино или шприцер, док су остали густирали љуту или благу ракију. Пива се мало пила. Била је пакована у сандуцима од по педесет флаша. Свака пива је имала сламнату "капу", тако се паковала... Пива се није пила "фришка", као сада. Прије употребе она је одлежавала у подрумима... Увијек се сјетим тога када неко гледа на датум производње пива!? Таква је онда роба била, мој брате... Пиво су довозили "траписти" са својим колима и коњима, увијек на вријеме и пред крај залиха, тачно знајући када, иако није било телефона да се обавијесте. Некако је тада ритам свега био уједначен и све се поуздано одвијало по неком неписаном правилу, готово судбински... Ми, дјеца, највише смо се радовали Божићу, Светом Николи, Крсној слави, а муслиманска дјеца Бајраму. И ишли смо једни код других, они код нас на колаче и домаћи сок, ми код њих на кадаиф, шербе и баклаву... За Светог Николу, поклоне смо добијали - према заслузи! Дарови су се састојали од бомбона, смокава, наранџи; а знала се наћи, богме и покоја главица лука или грумен угљена - за дјецу која су била злочеста у току године! Зоран Симић СИМAРA

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.