Пет највећих холивудских филмских лажи

Међу филмовима, који су украли мотив из стварности и претворили га у једну сасвим индивидуалну и не баш претјерано "документарну" звијер, су и "Мост на ријеци Квај", "Грозница суботње вечери" и "Енглески пацијент"

ХОЛИВУД лаже, то сви знамо, ипак постоје и они филмови који су радикално измијенили стварност за потребе забаве. Холивуду је главни циљ да буде забаван и комерцијално успјешан, а тек онда вјеран уџбеницима историје. Зато су на различите осуде наишли многи познати филмови који се баве истинитим догађајима: сви смо упознати са критикама на које су наилазили нови редитељски подухвати Мела Гибсона или визије Оливера Стона, па чак и филмови као што су "Банде Њујорка" или "300". Aли, шта када Холивуд узме мотив из стварности и претвори га у једну сасвим индивидуалну, своју и не баш претјерано "документарну" звјерку? Филмофили су издвојили пет филмова познатих по томе што су управо настали помоћу таквих метода - посуђених мотива из стварности и њиховог радикалног изокретања и моделисања за властите потребе. Један од њих је и "Мост на ријеци Квај" (1957). Ратни класик педесетих говори о британским ратним заробљеницима Другог свјетског рата на Бурми, које окрутни јапански војници присиљавају да им граде мост са жељезничком пругом. Као прави британски стручњаци за све, од окрутног ратовања до мостоградње, војници успију у задатку, али далеко више славе након што га разнесу него након што заврше његову изградњу. Права прича је радикално другачија. Британски затвореници у стварности су изградили два моста, и то захваљујући јапанском знању мостоградње, не британској школи. Уз све то, окрутни јапански војници уопште нису били окрутни, што доказује и чињеница да је заповједник британске војске поручник Туси на крају рата свједочио у корист јапанског командант Саита и тако га спасио од смртне казне. Мостове нису срушили сами, већ су их срушили припадници британске ратне авијације и то двије године послије. У причи "Холивуд лаже" нашао се и филм "Енглески пацијент" (1996). Ралф Фајнс као гроф Ласло Aлмаси има велике опекотине, али утјеху проналази у рукама француско-канадске медицинске сестре, која се крајем Другог свјетског рата брине о његовим повредама, али и слуша причу коју он има потребу да исприча. Филм нас шаље на путовање које говори о љубавној афери Aлмасија и жене његовог пријатеља. Aли, прави Aлмаси није личио на Фајнса, нимало - био је ружан и имао је покварене зубе и био је хомосексуалац. Био је заљубљен у америчког војника. Није изгорио, ни умро на крају Другог свјетског рата. Стварност додаје још мало соли на холивудску рану - Aлмаси је након рата радио као совјетски шпијун. Трећи на листи је "Тхе Стинг" (1973). Два преваранта, Гондорф и Хукер, освећују убијеног пријатеља намјерно варајући ирске мафијаше у акцији везаној за коцкање. Превара, наравно, успије, а антијунаци, симпатични секс симболи, сретно одлазе у залазак сунца. У стварности је Гондорф заиста постојао, али од Хукера ни "Х". Гондорф је радио са својим братом, а мотив преваре нису били освета, част ни племенити морал, већ једноставно похлепа и најобичнија крађа. И то крађа над Енглезом од ког су 1914. украли десет хиљада долара. Дотични Енглез позвао је праву полицију, а прави Гондорф завршио је у затвору. Иако чудно звучи овој групи придружила се и "Грозница суботње вечери" (1977). Радња филма свима је позната, али мање је познато да је филм заснован на чланку из магазина "Нењ Yорк", који је написао познати Ник Кон. Он се наводно сусрео и разговарао са правим Тонијем Манером, али се на крају све разоткрило као тотална лаж - Тони Манеро никада није постојао, а 1997. године Кон је коначно јавно признао да га је, као и већину написаног, једноставно измислио. На листи је и један Индијана Џонс и то са "Отимачима изгубљеног блага" (1981). Харисон Форд као вјешти археолог и авантуриста је Индијана Џонс - ловац на благо са бичем у руци. Лик Индијане Џонса заснован је на стварној особи из 18. вијека, научнику и циркуском извођачу који је једног дана одлучио да постане археолог. Његово је име Ђовани Белзони, а прославио се откривши неколико изгубљених египатских гробница. Никада се није борио против нациста, већ против француских египтолога. И није сретно живио као професор - умро је у 55. години од дизентерије, тражећи изгубљени град Тимбукту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.