Песник о песнику: Тако стоје речи

Има песма и о бубамари. Па све ове дечје песме су срећне бубамаре. Или песма о детлићу, шумском мајстору који прави очи лепом дрвећу. Листооко стабло, око видо-гласно.

НОВИ дечји песник, ново дете стиховане игре! Већ сте и чули за Чулића, објавио је прву збирку "Миран као препариран". Ово му је књига друга, "Тако стоје ствари". Ова поезија је приповедна, да је свака строфа засебна прича. A ко прича када пева има се шта и чути. A све оно што се чује - то и одјекује - гласом у тишини душе. Тематски садржајна и опевано бајна. Читајући песму "Испод липе" написао сам ово песнику: Песма му мирише и мирисом дише, мирисом пева. Песник у овој песми пева и о пчели. У овој поезији има слад меда речи. Песнику "Лептири машу", а песник маше лептирима стиховима крила. "Пролећна крила" - то су цветала крила овог младог славуја на почетку певања. Има ритма дечје поезије мајстора поезије Рајка Петрова Нога. Однекуд од нечег и од неког до нечег се мора кренути од себе у себе. У песниковом дечјем цветном врту љубичица и ружа. Деца размишљају, деца су пуна маште... И кад дете нешто питате - оно ћути - оно чује, јер размишља. И дечје размишљање је игра дечје душе. "Ех да сам тата / свој деци на свету", каже песник Јово Чулић. Због овог стиха дистиха рече му ова моја реч: Па, добри песници су тате свој деци на свету. Песник пева и о ветру поветарцу, о ветру лахору... A ваздух можете видети само у поезији. Само у поезији се све види, све види очима душе. У песми "Шума се буди": буде се речи у ствари. A све што се у живо пробуди и у животу буди - то је живо животом и пробуђено мирисом. Има песма и о бубамари. Па све ове дечје песме су срећне бубамаре. Или песма о детлићу, шумском мајстору који прави очи лепом дрвећу. Листооко стабло, око видо-гласно. Песник ово није рекао баш овако, али читајући ову песму записао сам је овако: као око метафоре. Песнику "Лептири машу". A песник маше лептирима стиховима крила. "Пролећна крила" то су цветови крила. Лет песме и птице. Песник има песму о сунцу "Сунчан дан". Па, деца су сунце! Деца су сунце топлије од сунца. Сунчева деца. Сама поезија је сунце. A ко жели сунца и ноћу, нека чита поезију. Поезија је свануће - сунце без заласка. И овај песник је сишао са небеских брегова. И рођен почео да се рађа. Ка горе у плаве висине поезије. Песме су птице - небеска крила језика. Тако кажу речи које стоје. Ђуро ДAМЈAНОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.