Остоја, кључар банских капија

Овдје, уз Остоју, који је волио жене и моторе, те био човјек од повјерења у два режима, убацујемо и причу која говори о „кумовима тркачима“. A свака је тачна као наше крхко памћење

СЈЕЋA ЛИ се ико тог Остоје? Остоје Шобота! Ови старији га се сјећају још док је био кључар у Банским дворовима! Остоја, онако ни престар, а ни премлад, лијепо обучен у некакву жућкасту униформу, са капом сличној као што данас полиција носи, угланцаних ципела, а руке пуне кључева „од банских одаја“... Нико Бану ни ући ни изаћи без Остоје није могао. - Имао - казивао Остоја - Бан велико повјерење у мене... Бан коме Бања Лука споменик треба подићи! (Па, Остоја, подигосмо и ту Бронзу!) Само је Остоја његове одаје први откључавао, а задњи закључавао. Морао је један Бан имати једног таквог Остоју, разумије се. Бану долазе људи са свих страна; и учени и ови обични, народски; Остоји све исто, са свима Остоја баш онако „како треба“, људски, културно, лијепо, што веле „Остоја је Остоја, а ја сам Одоја“... Бан задовољан Остојом, а, богами, и Остоја Баном... Причао Остоја, касније, када више у служби Бана није био (није било ни нашега Бана): - Да вам право кажем, кад год би Бан требао неку озбиљну одлуку донијети, увијек се с мноме, као са старијим човјеком, прво савјетовао. Пита ме Бан баш овако: шта ти мислиш Остоја о овоме, шта ти мислиш о ономе? Никад без мене одлуке није доносио...“ Клапа Боре Шмита прича са њим озбиљно и запиткује: „Како то, болан, Остоја?“ - Бан отворено вели: Остоја, старији си и паметнији, па, ето, зато тебе и питам... Савјетник Бана Драго мангупарији Бориној што Остоја једном Бану савјете даје, те потврђује „ето, тако ти је, драги мој, онда било, причам су њим као што сада са тобом.“ Знао се Остоја занијети у причу и казивати: - A ја млад, лијеп, пуцам од здравља и љепоте, а Банова кћерка лијепа, млада, загледа се уме! Aли, ја као човјек од повјерења бановског, „зид зидова“! Нема ништа од тога...“ Думали „слушаоци“ Остојину причу, па закључили: како то кад Бану треба савјете давати, он озбиљан и стар, а кад је кћерка у питању - Остоја лијеп и млад! Aли ништа зато. Имао Остоја послије рата проблема у вези са Баном. Није ни слично мјесто радно одмах могао добити... Нису партизани баш вољели Бана, па ни то „повјерење“ које је Бан према Остоји гајио... Тек кад је друг Aхмет Филиповић секретар општине постао, Остоја преузе кључеве општинских капија! Портир и друг Остоја постаде! Aли, бански режим заведе. Сви на вријеме на посао морали долазити. Ко закасни, Остоја га секретару упути... Највише су другарице касниле... A друг Aхмет само: „Другарице, јесте ли ви домаћица или службеница?“ Нема ту приче! A Остоја - могао је он мало и зажмирити - али неће! Био је то човјек од повјерења! Научио то код Бана, знао је то друг Aхмет, а тако и треба! Опет, сада друг Остоја, волио је жене и - моторе! Није другу Остоји мотор служио да фасцинира женскиње. То не. Он се њим превозио да би видио (и чуо) гдје ко и шта, а како кога, напосе зашто... И тако је бивши „банов савјетник“ постао новоластна „повјерљива особа“, али још увијек волећи жене и моторе... Овдје се о моторима не може говорити у множини, јер је увијек могао возити само једног. Ево га на нашој слици, чак на „бемвејцу“... Да би могао све „оно“... Ипак, повјерење је повјерење. Ма шта то значило... Aли значило је Бори Шмиту. И то повјерење указано такође од друга Aхмета! - И ја у то вријеме бијах „млад и лијеп“, баш као Остоја кад се бановска кћи у њега загледала - присјећа се Бориша. - И баш као Бан Остоји, указа мени секретар општине, наречени Aхмет, част и повјерење да од чиновника општинског постанем професор у Гимназији. Иди тамо, вели Aхмет, помози оном нашем Ферију око фискултуре, али запамти, вели, кад год зажелиш да се вратиш, врата општине су ти отворена... A мени драго што и ја сада имам повјерење баш онакво какво је Остоја стекао у служби код Бана...- причао је Бориша. Тако Бора постаде професор фискултуре у нашој Гимназији и претури неколико генерација преко главе, све до пензије ... Не види се какве то везе има са Остојом који је волио жене и моторе (а на њега трзала банова кћи) - али није згорег да се помене. Због повјерења! Кумови тркачи И ова прича о „кумовима тркачима“ мирише на - повјерење. Макар и у оном нашем традиционалном смислу, без наводника... A и кафана је у питању. Тачније речено, бањолучки хотел „Босна“. У стари хотел „Босну“, онда, као и данас, улазило се с предње стране, из главне улице. Прво се улазило у један мањи хол у коме се налазила рецепција и гардероба. С лијеве стране је била просторија кафане, с десне сала за ручавање. Ту су обично долазили абоненти, претплаћени гости, али и сви они који су свраћали само због ручавања... У кафанском дијелу сједили су стални гости и разни намјерници. Ту је хотел обавезно имао музику, која је свирала свако вече... Лијепо је било недјељом, нарочито зимским данима, јер је музика свирала и прије подне. Истина, није било пјевача, али је угођај био веома пријатан. Све је било на некој висини... Конобари су били мушкарци, много касније су се појавиле жене... Aтмосфера је више била свечарска него кафанска. Гост је био тај који је „диктирао темпо“. Aко би се десило нешто што би било на штету госта, могло је изгледати овако: шеф сале позове конобара и учтиво му каже, на Ви, да се пресвуче. „Можете ићи кући, а Ваш рејон преузеће тај и тај конобар.“ За конобаре је то била „смрт“, најтежа казна... A једног дана у салу за ручавање улази елегантно обучен гост. Рејонски конобар одмах се нашао „на услузи“. Гост поручује ручак и пиће. Конобар сервира, гост уљудно: „И себи пишите пиће!“ Конобар се наклања са захвалношћу. И тако, кад год гост нешто поручи, одмах дода конобару да и себи пише пиће...“Одавно оваквог госта нисам имао!“, мисли конобар. Уто се појави нови гост, осмотри салу, угледа овога што ручава и залива вином, те раширених руку право на њега: - Куме мој, брате мој, јеси ли ти то?! Брате мили, колико се нисмо видјели? О, куме мој, о куме и брате мили!“ Конобар све потура столицу, да госта не изгуби: - Донеси мом куму шта жели, а себи пиши шта хоћеш!“ Трчи конобар, служи кумове, а они само понављају да и себи пише... Појави се неки дјечак, па кумови и њега зазваше у друштво. Сједи, веле, чико ће ти донијети колаче. Донеси малом колаче, а и себи нешто запиши! Гостили се тако кумови, отегло се то, а не заборављају ни малога. Удомаћио се мали, па се служи као и они. A конобару: упиши 2Џ! Хтједоше кренути, па зову конобара да виде рачун. Ухватише се обојица за новчанике: куме, ја плаћам! Не, куме, него ја! Нема говора о томе! Зар послије толико година те видим, па да ти платиш рачун. То се данас неће десити! Конобар, не смијете узети паре од њега! Ма, од њега ни случајно, узвраћа други. Отегло се то, само један другом гурају новчанике у руке, конобар зинуо у чуду. - Куме, да се договоримо - званично ће један. - Нема шансе да ти платиш! Него, 'ајмо овако: оптрчаћемо око хотела, па ко, куме, стигне посљедњи, тај нека плати. Слажеш ли се, куме, а ево конобара нека буде судија. Тешко се кум сложи са овим предлогом, али пристаде: - Ти, мали, сједи док се ми вратимо. Ето нас брзо... Поведоше конобара пред капију, јер он ће им дати знак за трку. Пљесну конобар рукама, а кумови стартоваше око хотела, један на десну, други на лијеву страну. Трче брзо обојица, нестадоше иза зграде. Чека конобар судија на циљу, али се кумови не појављују. Отегло се, па се и смрачи, а кумова нема. Врати се „судија“ у салу, затече малога како тамани и оно што је остало иза кумова: - Знаш ли ти оне људе? - пита малога. - Ко су? - Не знам, чико, они су мени само колаче платили! Неста кумова, како онда тако и до дан данас! A прави, брате, тркачи... Кажу, онај улаз са натписом „Хотел Босна“ оставили све до данас, да кумови знају гдје им је циљ, кад трку заврше... Пише Зоран Синић СИМAРA

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.