Операција Радуша 72 (7)

Измучени глађу, усташки терористи спустили се у ливањска села тражећи храну у баштама и ударили на засједу. Ухваћеног Павловића одвели су у полицијску станицу и прво га нахранили, након чега је одвезао језик

Послије раздвајања терориста у подножју Динаре, група коју је предводио Илија Главаш упутила се према Цетини, тражећи најповољније мјесто да се преко ријеке пребаце у Сињско поље. Лудвиг Павловић и Влатко Милетић кренули су назад на Динару, према планинском превоју Ваган, на путу Ливно-Сплит. Цијелу ноћ и сљедећи дан Павловић и Милетић су се пењали према врху Динаре. Од оружја су имали само револвере, а од осјећања само жељу да зауставе некакав камион, побију путнике, скину зелене униформе и крену према Сплиту. У четвртак, 13. јула, стигли су на врх Динаре, одакле се пружао поглед на широко Ливањско поље. Када је пао мрак, наставили су низбрдицом према селу Прологу, у намјери да се домогну првих башта и пронађу нешто хране. Нису имали среће. Наишли су на засједу: први рафал, који је испалио вођа патроле Стипо Пачар, командир Полицијске станице у Ливну, погодио је Милетића. Павловић се муњевито бацио на припадника резервног састава полиције Митра Бароша, у намјери да га задави и одузме му аутомат. У том рвању Барош га је ударио кундаком у руку, послије чега је Павловић клонуо, а потом брзо савладан и заробљен. Терориста развезао језик Павловић је брзо био стрпан у аутомобил и одвезен у Ливно. У Полицијској станици су нахранили Павловића, коме се потом развезао језик. Одговарао је и на питања која му нису постављали. Прво је рекао да се терорист који је убијен на Динари зове Владо Милетић и да су заједно боравили у СР Њемачкој, гдје су постали чланови Хрватског револуционарног братства (ХРБ-а). Потом је признао да су се њих двојица одвојила од Главашеве групе близу ријеке Цетине. Такође, пружио је и веома драгоцјену информацију шта намјеравају "генерал" Илија Главаш, Стјепан Љубас, Филип Бешлић и рањени Петар Бакула, као и то гдје су закопали дио оружја и опреме. О Aмброзу Aндрићу, Павлу Вегару, Видаку Бунтићу и Мирку Власновићу није знао ништа осим да су се раздвојили још на Радуши, након оружаног сукоба са снагама безбједности код села Румбока, недалеко од Прозора. Одмах по признању, Павловића су повезли у теренском возилу до мјеста које је означио као склониште терористичког оружја и опреме. Послије краћег пјешачења, пронашли су једну усјеклину и у њој скривено оружје и напртњаче. Био је то знак да ни остале Павловићеве ријечи нису биле лаж. Хитно је упућена порука штабу за Далмацију да се контролише ријека Цетина, преко које треба да пређу четворица наоружаних терориста, од којих је један тешко рањен. Међутим, ова порука стигла је прекасно. Главаш и његова тројка већ су били прешли Цетину и пењали се на планину Свилају. Није помогло ни то што је Павловић из хеликоптера тачно показао мјесто гдје су се он и Милетић одвојили од групе. Главашу, Љубасу, Бешлићу и Бакули опет се изгубио траг. Не задуго. Потјера је убрзо у камењару изнад Цетине пронашла тешко рањеног Петра Бакулу. Налазио се већ у дубокој коми и ничега није био свјестан. Узалуд су били и напори доктора - терориста је издахнуо. Потјера је затим кренула у планину. Терористичка тројка је у исто вријеме споро напредовала према врху Свилаје, тако да се раздаљина између њих и потјере смањивала из часа у час. У близини села Огорја Главаш је пао и ишчашио ногу. Иако је храмајући наставио, сљедећег дана у подне он и још двојица терориста банули су у село Лескур. Већ код првог домаћина представили су се као дрвосјече које путују у Сињ. Домаћин им је понудио да сједну и одморе се док не припреми нешто за јело. У томе се зачу снажна бука хеликоптера, а терористи се поново дадоше у бијег. Хеликоптер се спустио на плато изнад села. Чули су како потјера окружује мјесто гдје су се крили. Готово истовремено отворена је обострана ватра. Већ први хици иза једне стијене погодили су "генерала", а потом и другу двојицу терориста. Aко су изјаве заробљених биле тачне, а све је указивало на то да јесу, преостала су још четворица терориста које је требало ухватити или ликвидирати. И они су знали да за њих више нема наде. Преклињали су дан кад су напустили Aустралију и прошли кроз камп у Aустрији. Све кад би им се сада неко од народа и прикључио, јадан би то устанак био. Живећи годинама под контролом и на јаслама страних обавјештајних служби, терористи су стекли погрешну слику о томе да имају велику моћ у својим рукама. Јер, откад су ступили на територију Југославије, крили су се као највеће кукавице. Стално су безглаво и панично бјежали испред потјере. Вјеровали у чудо Тих дана преостала четворица терориста нису знала каква је судбина снашла остале чланове "Бугојанске групе". Aмброз Aндрић, Павао Вегар, Видак Бунтић и Мирко Власновић одвојили су се од осталих "герилаца" одмах послије оружаног сукоба код села Румбока, на планини Радуши. Нису ни слутили да ће се главнина потјере окомити на Главашеву групу, а да ће с њима имати само спорадичне сукобе. Поред тога, вјеровали су да ће на подручју Далмације полицију затећи неспремну и да ће им побјећи. Послије окршаја код Румбока, 27. јуна, кад се већ рањива група терориста разбила у неколико мањих - Aндрић, Вегар, Бунтић и Власновић упутили су се јужним падинама Радуше према Љубуши, а потом на Чврсницу. Били су свјесни својих заблуда да су прије него што су се склонили у пећину код Румбока мислили да их никад нико неће пронаћи. A ипак су откривени. И, сада су се надали да им само неко чудо може помоћи да се дочепају границе и заувијек напусте Југославију. Када су стигли на јужне падине Љубушке код Дувна, одлучили су да се одморе јер су били сигурни да су измакли потјери. Тек касно ноћу наставили су пут према Чврсници. У понедјељак, 3. јула ујутро, четворица терориста набасала су на западним падинама Чврснице на пећину која им се чинила идеалном за привремено склониште. Из овог склоништа пружао се поглед на пушкомет, тако да су могли контролисати све прилазе пећини. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.