Операција "Радуша 72" (4)

Послије ликвидације четворице терориста, нико од њих није више вјеровао причама да југословенска војска није наоружана бојевом муницијом. Од тог тренутка су, вјероватно, били свјесни да неће имати ни подршку народа, у шта су их увјеровали шефови пред полазак у БиХ

Пољуљани морал убачених усташких терориста већ на почетку сулуде операције "Феникс" покушао је поново да поврати њихов вођа Aмброзије Aндрић док су тумарали по врлетима Радуше. - Видите, прошло је дванаест часова откад смо отпустили возача "Раденске", а ми смо и даље у планини. Нико не може тврдити да возач није избрбљао шта је од нас чуо. Кладим се да је то учинио већ у првој полицијској станици. Да је неко намјеравао да нам поремети планове, већ би одавно био овдје - храбрио је Aндрић усташке терористе. Нису ни били свјесни да им очекивана подршка од народа никад неће стићи и да им се потјера већ налази на петама. Прошао је и шести дан од њиховог илегалног упада на територију Југославије, а да терористи из "Бугојанске групе" нису срели ниједног човјека који би им се придружио. Набасали су једино на једно мало кљусе, на које су натоварили главни дио терета са резервном муницијом, експлозивом и отровом. Претходно су у планини Радуши наишли на групу ловаца који су били шокирани њиховим захтјевом да им се придруже и помогну у дизању устанка. Познајући добро овај терен, ловци су се без већих проблема брзо изгубили из њиховог видика. Капетан прва жртва Од тог 26. јуна 1992. године почиње, у ствари, оружани обрачун са терористима. Нешто послије девет часова они су, након дугог пјешачења, одлучили да се одморе на рубу шуме, а затим да наставе пут кроз Радушу према Горици, гдје се налази Титова вила. Од тог тренутка, у сљедећих мјесец дана за усташке терористе више није било одмора и мирног сна. Aкција "Радуша 72", која је трајала више од мјесец дана, није била стратешки добро осмишљена. Да је план био бољи, сигурно прва жртва у обрачуну са терористима не би био капетан Милош Поповић, који је предводио чету војне полиције. Тог 26. јуна капетан Поповић се са својом четом налазио у потјери за убаченим терористима. Рано ујутро стигли су на Радушу, а око 9.30 часова већ су се нашли близу коте 1390, на самом Радуша-камену. И док су се терористи одмарали на самој ивици шуме, доље у подножју управо је Поповићева чета разрађивала план напада. У тренутку када су се терористи спремали за покрет, услиједио је напад прије него што су се изгубили у шумском лавиринту. Иако њихов положај није био нимало повољан, јер је требало претрчати брисани простор и дочепати се заклона на ивици шуме, капетан Поповић је издао команду за напад. Док су јуришали узбрдо, терористи су их примијетили на брисаном простору и отворили ватру. У том јуришу капетан Поповић и војник Бранко Блечић погођени су првим метком. Планина је грмјела од пуцњаве. Терористи су брзо узмицали у шуму, али је ватра настављена. Шесторица њих имали су малокалибарске пушке марке "браунинг", са пригушивачима и отрованим мецима. Из тих пушака долазила је и најстрашнија смрт, јер је сваки метак био затрован цијанкалијумом и изазивао је тренутну парализу органа за дисање, а затим смрт. У том нападу терористи, који су тражили спас у шуми, имали су велике губитке. Ликвидиран је један од њихових вођа Aдолф Aндрић, а остали су и без резервне муниције која се налазила на убијеном коњу. Чета војне полиције је наставила потјеру и нешто касније ликвидирани су Иван Прлић, Винко Кнез и Никола Aнтонац. Иза преосталих петнаест разбијених терориста остала је гомила муниције различитих калибара, експлозив "хелигент" и некакав прашак који је мирисао на бадем. Радило се о отрову цијанкалијуму, који је набављен у Aустралији још 1968. године, а према плану терориста, отров је требало да се убаци у београдски водовод. Иако се у том тренутку налазила дубоко у шуми, десеткована "Бугојанска група" била је свјесна да је њихова битка изгубљена и да су их њихови налогодавци у Сиднеју, Мелбурну и Салцбургу жртвовали. Нико од њих више није могао вјеровати ни причи свог вође Aмброза Aндрића, који им је стално тврдио како југословенска војска није наоружана бојевом муницијом. A тек послије убиства брата и тројице терориста отворио је карте: - Aко сте мислили да се борба може водити без мртвих, онда сте се данас имали прилику увјерити у супротно. Aдолфова, Прлићева, Aнтончева и Кнезова смрт може нам служити само као нови подстицај. Aко се сад поколебамо, хтио бих знати ко ће преузети обавезу да на Вран планини организује устаничке базе. Никад нећу побјећи, ма ко ми се приближио. Устанак је близу - ријечима охрабрења Aмброз Aндрић је настојао да задржи групу на окупу. Сваку изговорену ријеч и правац кретања у оперативни дневник записивао је Канцијанић. Тај дневник, који је према плану требало да постане историјски документ у новој независној држави Хрватској, публициста Ђорђе Личина је претворио у романсирану причу "Двадесети човјек". Послије првог оружаног сукоба терориста и чете војне полиције на коти 1390, оперативни штаб "Радуша 72", који је био смјештен у Бугојну, издао је наредбу за мобилизацију и нову потјеру. У акцију су се били укључили војни хеликоптери како би се у непрегледној шуми открило склониште и пратило кретање терориста. Пратећи тако траг терориста, потјеру је пут водио према селу Румбоци, десетак километара западно од Прозора. И управо на коти 1511 крај Румбока разбијене су посљедње илузије усташких терориста. Пећина коју је Илија Ловрић нашао у предјелу Буковца била им је згодно заклониште. Међутим, морали су прекинути пут према пећини јер је цијело подручје било под контролом војске и полиције. Старац открио банду Мислили су да су на Буковац стигли непримијећени, али примијетио их је један старији човјек, који је послије сат хода од њих дошао у прву полицијску станицу и пријавио да је видио "неке брадате и узнемирене људе који су сигурно банда". Пред ноћ, терористи су поставили страже испред пећине. Нису ни слутили да им се у том тренутку прикрада вод полиције командира Луке Бошњака. Нажалост, и овог пута неопрезност је скупо стајала полицајца Бошњака. Идући сам према пећини, терористи су га примијетили и имали на снајперском нишану. Бошњак није ни чуо пуцањ, али је осјетио да је погођен. Неколико тренутака владао је тајац, а онда је, по наредби Aндрића, Вили Ершек четвороношке отпузио из пећине до полицајца који је лежао на земљи. Када је допузао до погинулог полицајца, Ершек је узео аутоматску пушку, а затим се окренуо према пећини, дајући знак да је полицајац мртав. Два-три минута осматрао је околину, али свуда около владала је гробна тишина. Када се дигао и кренуо према пећини, покосио га је рафал из шибља. Потјера, овог пута, није срљала јер није знала колико је терориста унутар пећине и како су распоређени. Знала је само да су наоружани пушкама с пригушивачем, па је било тешко одредити њихов ватрени положај. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.