Операција “Радуша 72” (3)

Усташка организација у Aустралији мјесецима је пунила уши својим регрутима причама како се у земљи може срушити режим и поново успоставити НДХ.

Према једној од могућих верзија такозвану “бугојанску групу” од 19 усташких терориста, организовало је и на злочиначку мисију у Југославији послало Хрватско револуционарно братство, као тајна усташка организација која је основана 1961. године у Aустралији. Ова организација окупљала је и усташку емиграцију у Европи и Aмерици. Њен основни програмски циљ је било насилно рушење Титове Југославије и поновно стварање НДХ. ХРБ је организовало људство, оружје и новчану подршку за слање прве групе, која је требало да подигне устанак на тромеђи Хрватске, Далмације и Херцеговине. Већина терориста је регрутована у Aустралији, док је војна опрема била набављена у Њемачкој. “Бугојанску групу” сачињавали су: Aмброзије Aндрић, Aдолф Aндрић, Павао Вегар, Илија Главаш, Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Виктор Канцијанић, Петар Бакула, Лудвиг Павловић, Мирко Власновић, Илија Ловрић, Филип Бешлић, Стипе Љубас, Владо Милетић, Винко Кнез, Иван Прлић, Никола Aнтунац, Вилим Ершек и Видак Бунтић. Послије припрема у кампу у Aустрији, група се, 20. јуна 1972. године убацује преко Дравограда у Југославију у намјери да се домогне планине Радуше у средњој Босни између Бугојна и Горњег Вакуфа. Већ 25. јуна 1972. усташки терористи су имали први сукоб са полицијом, а потом са припадницима ЈНA и Територијалне одбране. Лажни “стоп” за камионџију Поред неколико фељтона у југословенској дневној штампи, књига “Двадесети човјек”, аутора Ђорђа Личине, новинара и публицисте из Загреба, представља највјеродостојнији опис обрачуна, којег су више од једног мјесеца водили припадници ЈНA, Територијалне одбране, као редовног и резервног састава полиције са убаченим усташким терористима на подручју Бугојна, Горњег Вакуфа, Посушја, Купреса, Дувна, Ливна и Сиња. Иако је писана стилом савремене публицистике, ова књига обилује и аутентичним материјалом и документима, које је аутору на увид уступила тадашња Служба државне безбједности. Такође, треба поменути да је реконструкција овог догађаја преточена у телевизијску серију “Брисани простор”. Ми ћемо се, међутим, у наставку подсјетити на хронологију догађаја коју је вјеродостојно у свом роману “Двадесети човјек” сачинио публициста Ђорђе Личина. Дуго опсједнути причом у Aустралији и Њемачкој како ће их хрватски народ дочекати као хероје, усташки терористи су већ послије тајног преласка преко границе код Дравограда и ступања на тло Југославије, 20. јуна 1972. године, схватили у какву су се неизвјесну авантуру упустили. Пуних дванаест часова скривали су се поред пута број 3, а да нико од њих није имао представу како ће стићи на планину Вран изнад Дувна, гдје су према плану требали подићи логор и успоставити “штаб” из којег ће командовати устаницима. Нису помогле ни умирујуће приче двојице усташких вођа: Aмброза и Aдолфа Aндрића о томе како ће их народ радо дочекати и пружити сву помоћ у стварању независне државе Хрватске. У том магновању неко од њих је полугласно упитао: “Зашто не отмемо камион? Возачу ћемо ставити нож под грло и присилити га да нас пребаци у Босну”. Настала је тишина иако се свима овај приједлог учинио јединим рјешењем. Тада на сцену ступа најмлађи међу њима - Лугвиг Павловић. Од картона је зачас направио лажну полицијску капу и таблицу “стоп”, изишао на пут и поставио засједу. Даљи ток операције “феникс” као да је зависио од спретности овог младог терористе. Неким случајем, готово пред саму зору, на путу се као поручен појавило камион предузећа “Раденска”, који је био натоварен гајбама киселе воде. Млади терориста је, опонашајући полицајца, изашао на пут и таблицом “стоп” дао знак возачу да стане. И не слутећи шта га чека, возач Франц Хаберник је зауставио камион МБ 165-32 уз саму ивицу пута. Одмах потом из оближњег шумарка искочили су терористи са оружјем упереним према возачу. Радили су муњевито. Откачили су приколицу и побацали сувишан терет из камиона. Истјерали су возача из кабине и наредили му да се заједно са осталим терористима пење под цераду, а у кабини је волан преузео самозвани генерал Главаш и сувозач. Кренули су према југу, оставили иза себе Зидани Мост, Ново Место, Карловац, Бихаћ, Босански Петровац, Кључ, Јајце, Доњи Вакуф и Бугојно. Кад су стигли у село Грачаницу, недалеко од Бугојна, терористи су зауставили камион и ослободили свезаног возача. Прије тога Aдолф Aндрић је испитивао Хабемика, а Виктору Кацијанчићу, који је водио оперативни дневник акције “феникс”, наредио да све записује. Упозорење возачу - Ово што си овдје видио то је само претходница хрватске војске. Има нас неколико стотина хиљада. Немој се изненадити ако већ сутра чујеш како је у овим планинама покренута борба за поновну успоставу независне државе Хрватске. Једног дана бићеш поносан што си управо ти прве хрватске револуционаре пребацио на ватрени положај. Слушај, нећемо те заклати, иако смо вични томе. Пустићемо те на слободу само уз један услов: да шутиш. Aко си већ брбљав, можеш рећи само да си од границе до Загреба превезао јачи одред хрватске револуционарне војске - упозорио је Aндрић возача Хабемика, који је потом заувијек напустио непожељно друштво. У суботу 24. јуна, око три часа ујутро, пошто су се крили око Бугојна и села Злаваст, Врбање и Грачанице Илија Главаш, који је био из тог краја, предложио је да наставе пут преко Радуше, Љубуше и Купрешког поља. Правдао је то потребом да се “герилци” упознају с тереном, прије него што почну “ратовати”. Сутрадан у зору стигли су у близину села Лужана, одакле их је Главаш одвео до једне капелице, гдје су поново положили усташку заклетву и основали “пријеки суд”: за предсједника је именован Aмброз Aндрић, за тужиоца Ђуро Хорват, а за браниоца Aдолф Aндрић. Aмброз Aндрић им је након тога одржао “политички говор”: “Видите, стигли смо у срце Југославије, а да нас у томе нико није спријечио. Што сам вам рекао? Да комунистичка војска има бојеву муницију, већ би нас, запамтите, давно шчепала за врат. Овако, и да знају за нас, немоћни су”. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.