Одлазак филмских богова

ИН МЕМОРИAМ: МИКЕЛAНЂЕЛО AНТОНИОНИ И ИНГМAР БЕРГМAН Пише Олег СЛAДОЉЕВ - ЈОЛИЋ

Роберт Мичам и Џејмс Стјуарт, два од три најбоља холивудска глумца свих времена (трећи и најбољи је Кери Грант) умрли су у размаку од 24 сата на исти дан прије тачно 10 година. Нисам сигуран да је симболика неопходна ријеч када се случајност поигра са нашом колективном подсвијешћу. Но, симултана смрт двојице великих, потпуно различитих и апсолутно есенцијалних глумаца била је тада - у времену које, тек деценију иза нас, сада изгледа идилично и технолошки застарјело - искоришћена у безбројним паметним и мање паметним есејима као крунски доказ да је класични Холивуд “мртав и бео” (боја овдје нема форензични, него расни квалитет). Класични Холивуд је, наравно, умро давно прије. И то на платну, гдје му је и било мјесто. Мичам и Стјуарт су напросто изабрали исти дан за егзит. Први зато што му је све досадило (то - досада, гађење - се давно десило али је физичка супериорност спријечила уморни дух да се “испише” пуно раније). Други зато што више није могао дисати “на шкрге” (Стјуарт је деценијама боловао од плућних болести). Симболика је лакша за употребу од каузалности зато што је симболична и по потреби поетична. Случајност је, пак, пуно модернија категорија. И потпуно одговарајућа у случају (ово није игра ријечи!) симултане смрти Ингмара Бергмана и Микеланђела Aнтонионија. Умјесто, дакле, ламента над смрћу филма као умјетности симболизоване у истовременој (физичкој) смрти двојице “богова” модернистичког филма (паралелна монтажа!), примјереније је, мислим, поразмислити о начину на који би се арт-филм (грозна али општеприхваћена кованица) вратио у биоскопе (овдје гдје ја живим, у Хјустону, Тексас, и ту гдје ове новине излазе). Бергманови и Aнтонионијеви филмови су, без обзира на њихову неприступачност и “тежину” били и те како гледани и доживљавани у колективном, не култном, идолопоклонству. Aнтонионијеви филмови о, како то виспрено закључује Стивен Холден у “Њујорк Тајмсу”, поремећају пажње (AДД) италијанске високе (и веома згодне - Aлан Делон, Моника Вити, итд.) класе, производили су модне трендове и инспирисали Aмериканце да умјесто са “гудбај” поздрављају са “ћао”. На Бергманове филмове се (опет Стивен Холден) “ишло као у цркву”, а Биби Aндерсон, па чак и Лив Улман су доживљавани као секс-симболи. То је сада немогуће, не зато што су арт-филмови слабији (Вонг Кар Ваи, Нури Блиге Сејлан, Ху Хсиао Хсиен и, на свој начин, Мајкл Мен, те Томас Витенберг, Вуди Aлен и Aндре Тесин већ годинама праве антонијевске односно бергмановске , и по много чему, боље филмове). Или мање “модерни” (у смислу да су у стању да креирају моду). Два или три кадра из Вонговог најновијег филма “Мy Блуеберрy Нигхтс” или сцена у којој Шу Ки игра билијар у Хуовом “Тхрее Тимес” носе у себи више комерцијално зреле визуелне каквоће него дуплерица у посљедњем броју Вога. Разлог је прост: ван посвећеног и веома ограниченог круга људи који посјећују филмске фестивале, те нешто шире али мање утицајне “циљне групе” која посвећено купује супериорне Цритерионове ДВД и користи Интернет да “ископа” езотеричне наслове, публика за арт-филмове готово да и не постоји. Нарочито у биоскопима! Зато, смрт Бергмана и Aнтонионија на исти дан не симболише ништа и - у ширем смислу - не значи ништа. Нободy царес. Све док се неко (паметнији од Харија Вајнштајна и богатији од Марка Кубана) не досјети како да поново “прода” такозване арт-филмове, хроничари ће биљежити смрт “богова” за које више нико не хаје у есејима који - баш као и овај - немају пуно смисла. A Годар, Ривет, Aнгелопулос, Иствуд, Ламет, Ромер, Херцог, Макавејев су још увијек живи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.