О књизи "Дама из Господске", Ранка Павловића ("Aрт Принт",

О чему размишља Павловићева крава залутала међу солитере док "гута најлон, папир, прљаве крпе, станиол"

ПОЛИТИКИН културни додатак, некад култни подлистак, данас показује симптоме нечувене неселективности и неозбиљности. Елем, тако у једном издању додатка на страници резервисаној за нове књиге сусрећемо кратак али опако вирулентан приказ књиге "Дама из Господске", бањолучког књижевника Ранка Павловића. Тек што је аутор ових редака изнио формалне одреднице везане за издавача, аутора и сл., брзоплето и несмотрено износи поднаслов овог сочиненија - "Пјесме за читање, слушање и гледање". Одмах затим цитира и виновника овог вансеријског нонсенса - аутора књиге - и понавља небулозе из његовог предговора насловљеног са "Ријеч на почетку". Испод тог наслова у загради стоји: "Која можда није ни потребна". Лоше, дакле, прикривена интернационалност и претенциозност. До те мјере лоше прикривена, да Павловић тај текст отпочиње оваквом реченицом: "И прије него што се аутору објавио наслов ове пјесничке збирке, знао је да ће имати поднаслов који сте прочитали на трећој страници". И тиме сам себи везује омчу и измиче клупицу испод ногу! Овај поднаслов и овај уводни текст најбољи су показатељ једне истинске болести која у посљедње вријеме захвата "пјесничко биће" Р. Павловића. Он, наиме, по сваку цијену жели да се наметне као "модеран стваралац", да ухвати корак са временом, а притом показује сву краткоћу својега даха. Пред вама је најобичнија књига без илустрација или, не дај Боже, интермедијалних експеримената. Значи: глат текст! Ординарно, да ординарније не може бити. Но, то Павловића не спречава да изнесе нонсенс да је то књига која се чита (а каква је то књига која се пише да се не би читала!) на књижевним вечерима, "на интимним сједјељкама"; то је књига за слушање, опет на сличним пригодама (тада не слуша само онај који зачепи уши!) када се чита наглас (природно; не можеш на књижевној вечери читати у себи!), "али, увијек у камерној атмосфери"; најзад, то је и књига за гледање јер је Павловић "визионарски", док је пребирао по својим пожутјелим папирима, знао да ће издавач од тога направити "графички и ликовно... с укусом опремљену књигу". Тако се, сложићете се са мном, свака, али апсолутно свака, књига (кувар, рецимо!) може читати, слушати и гледати. Невјероватна количина наивности! Какав незапамћен несразмјер између жеља и могућности! Сада се вратимо оним "интимним сједељкама". И текст у Политици је небулозно насловљен са "За интимне седељке". О каквим је интимним "журкама" ријеч? Да није... ма није ваљда! Aли, опет, можда и јесте... Када боље сагледате основни тон који прожима ову књижицу, сасвим је могуће да се ради баш о тој врсти интимности. Сипљиво, често бизарно еротоманство, то је кужни супстрат о коме говорим. Врхунац несувислости, апсолутно без премца, јесте пјесма "Крава залутала у град". О чему размишља Павловићева крава док "гута најлон, папир, прљаве крпе, станиол"(замислите!) и тако то? Вјеровали или не, она се наслађује сексуалним фантазијама! Крава?! Еј!!! Пјесник "шеретски" каже:"и ту јој несташна мисао нараста". Нараста, и те како! Ево "извадка" из њених сањарија које се односе на вријеме када бијаше јуницом:"Бисери јој капљу из бистрог погледа,/ у ритму ливаде бокови се њишу,/ а бикови млади, снажни, сви одреда/ на врели зденац копљима кидишу". Она, дакле, плаче док бикови, млади и снажни на њен "врели зденац" својим "копљима кидишу". Сви одреда! Бизарно до гнусобне изопачености. Та злосрећна копља, "ужарена", "усијана", "сјајна" и каква све не, и тај кукавни врели зденац задовољства, стереотипи су и бизарне метафоре из петпарачких еротских штива. И ТAТA БИ, СИНЕ Еклатантан примјер налази се у пјесми "Вријеме је". Прво лице, исповједни тон, "тешка" замишљеност. Дјед и унук. И с једним, и с другим нешто се чудно догађа. У првој строфи унук је "млад, пун љубави", не зна "шта би, гдје би". У другој строфи пјесник га на пречац подмлађује до несхватљивих граница; он је сада деран који "с двобанком на длану" јури у луна-парк. Балавачко стање. У трећој га, пак, поново нагло постарује, али сада и до бизарности. Тај деран сада има задње примисли према ама баш свакој пролазници. Цитирам:"У ходу, на лицу враголанке сваке/ наслућујеш позив у царство насладе". Како ово похотљиво и сладостраснички звучи! Блуд и разврат - царство насладе! Уистину болесно пројицирање. Но, највећа бизарност тек слиједи. Сада "мудра" сиједа глава "високоумно" проговара: "И ја бих с тобом љубио до зоре,/ још у мени има твоје вреле крви". Ово ме промптно упућује на ону култну Вујисићеву реплику из филма "Ко то тамо пева":"И тата би, сине". Мирко ВУКОВИЋ (Наставак у сутрашњем броју)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.