О књизи "Дама из Господске" Ранка Павловића (Aрт Принт, Б

Чак и извјесно најбоља Павловићева пјесма, "Јабука", има један баналан стих, истински стилски пад (Јабука је ипак, чини се, црвљива!)

КAКО сам претходно и најавио, бацимо свјетло на оно "али, само у камерној атмосвери", дакле - на ону Павловићеву тврдњу из уводника да се ова књига чита само у таквом, високоестетизованом озрачју. Зар се овакве скаредности читају у камерној атмосвери?! Пјесник се још једном упиње да нас "збрзи", убиједи у непостојеће, прода нам маглу и своје пјесмуљке заогрне плаштаницом "високе" класичности. A затим се, не би ли брже-боље (опет брзоплето!) нечим поткочио своју очигледно нахерену тврдњу, позива на то да су се (чак!) неки "композитори" заинтересовали за њих. Aко и јесу, то ни у ком случају нису могли бити композитори камерне, озбиљне музике. У најбољем случају то би могли бити народњачки ударачи; мислим, јер наслов књиге, "Дама из Господске", као и читава та пјесма звучи (У свим сегментима!) као "Девојка из града", народњачки хит који је "у висине естрадног неба винуо" господина Мирослава Илића. Овај младалачки пјесмуљак Добрице Ерића, свакако је био мустра по којој је Павловић "хеклао" свој покровац. Премда ни близу Ерићу по квалитету. Aли - има тога још! Зар вас "Шта бих ја са вином?" не подсјећа неодољиво на пјенушаве дионизијске ораторијуме Љубе Симовића? Да, да... ЗA ПРИГОДНЕ СВРХЕ У свом компромитујућем уводнику Павловић каже да су ове пјесме настајале током протеклих деценија и на ту карту би, чак, могао да заигра у некој својој, бесмисленој, одбрани, али утук на то има Езра Паунд, и ја ћу га изнијети у завршници овог текста. Поред тога, аутор нигдје не наговјештава ни трачак сумње у њихов квалитет; напротив - каже да су то оне пјесме које по теми нису могле наћи мјеста у ранијим збиркама, или су, пак, писане у пригодне сврхе, али да су свакако чекале да их аутор једном сабере и - објави. Мало је пјесама у књизи, али има ту свачега. Но, сада бих нешто прозборио о оним у везаном стиху. Ту ћете срести и оно "што вам се ни у сну не би снило". Обратите пажњу на метричку организацију (то више наликује стихији!) ове строфе: "Ја сам ни љето, ни љубав, ни пјесма,/ ни птица сам, ни цвијет./ Таворим некако, а у вени чесма/ и крв је трула спремна на покрет" (11-7-12, па 10 слогова; Узгред - каква је то трула крв?); или ове: "Сасвим сам мало ја. Личим на јесен жуту./ У мени живи неко неутјешан из прошлих дана./ Заборавио сам имена станица на овом сивом путу./ Безимено сунце у безименом мозгу - рана"(13-16-19-15). Оваквих је флагрантних примјера шегачења са метричким задатостима сијасет у књизи. Мени је лично најдрастичнији онај у"толико познатој" пјесми "Познаник у октобру". У четвртом катрену (незналачки организован овако: 9-10-9-8), у четвртом стиху шчитавамо двоструки суноврат пјесника Павловића. Одједном је стих несхватљиво окраћао, али и смисаоно "зглајзнуо" у чисту баналност: казачок, потом "Чамац на Тиси"./ Плешемо, а свијет се врти,/ јер у мом наручју ти си. Баналност је, најзад, и најмалигнија бољка ове књиге. Обратите пажњу на страховиту баналност стихова "на крилима драгих успомена/ тад полетим пучином бескраја", "руј злаћане зоре са истока", "младости се узбудљиве сјећа", или, пак, комплетних небулозних пјесама као што су та несрећна, изопачена "Крава залутала у град" у којој крава сања мокре снове. Чак и извјесно најбоља Павловићева пјесма, "Јабука", има један баналан стих, истински стилски пад (Јабука је ипак, чини се, црвљива!). То је њен други стих: "руменику или зеленику". Пробајте да пјесму прочитате изоставивши га. Боље? Без сумње! На једној страни "руменика и зеленика" звуче више него наивно, а на другој а приори из игре избацују златни делишес. Није фер! И, кад се већ бавимо стилистиком: у тој пјесми Павловић недопустиво често помиње ријеч јабука. Све би било мање упадљиво да је само у другом стиху друге строфе ту именицу замијенио - замјеницом! Све би постало знатно питкије. Па шта неко очекује од таквих пјесама? Ем највећма не ваљају, ем их је мало. Увијек ме је до суза насмијавао дистих који Грујичић наводи у својој збирци ојкача, а који гласи: "Мене ћаћа направио мала,/ није им'о више мат'р'јала". Посебно ме веселе ови голицљиви апострофи! "Дама из Господске" је у себе примила свега 21 пјесмицу (са три ранија његова "хита", "Јабука", "Шта ћу ја са вином" и "Познаник у октобру"). Значи, поштено би било рећи 18 пјесама. Што, опет, указује на то да је аутор био свјестан да њима неизоставно треба неко појачање. Волшебни суплемент! У том смислу, похвале издавачу: успио је да од ничега направи питу! Езра Паунд скоро дословце каже да се овакви тешки промашаји опраштају само почетницима, те да искусни писци немају право на опроштај те врсте. Ја примио к знању. Мирко ВУКОВИЋ (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.