Небојша Чонкић - Пекиншка Патка: Панк је живљи него икад

Послије двадесет пет година паузе група "Пекиншка патка" наступила је на "Егзит" фестивалу у Новом Саду. Да нису заборављени и да имају своје фанове, најбоље говори податак да је на њиховом концерту било више од 20 хиљада људи.

Концертом у Новом Саду "Пекиншка патка" је прославила и тридесетогодишњицу свог постојања.

У разговору за "Глас Српске" пјевач и вођа групе Небојша Чонкић Чонта о томе шта сада раде, даљим плановима, панку...

*  Откуд идеја да се окупите послије готово 25 година?

ЧОНТA: Па панкерски је не окупити се поново, чињеница да је ове године тридесетогодишњица од нашег окупљања, да смо знали да делимо бину са величинама као што су "Сеџ Пистолс", па донекле и "Минисртy" и "Тхе Хивес" и да је била недеља увече, утицала је на наше поновно окупљање. Све је то имало одређену специфичну тежину.

Када су ме назвали у Торонто, где сада живим, и рекли да има шансе да свирамо на "Егзиту", рекао сам да је то могуће само уколико добијемо ударни термин на главној бини. То је обезбеђено и тада смо кренули у реинкарнацију "Патке". Ово је једно историјско окупљање, јер нисмо свирали 25 година и вежбали смо као на почетку.

Инсистирао сам да свирамо у оригиналној постави и после разних перипетија са неким члановима бенда наступили смо у оригиналном саставу.

 * Да ли ћете радити на новом албуму и наставити са концертним активностима?

ЧОНТA: Па ми желимо да наставимо, само мора постојати јако добра понуда. Ово на "Егзиту" је један добар ниво и не може се ићи испод тога. На пример, имаш женску особу у коју си заљубљен и која изгледа сјајно, паметна је и обожава те. Е сад, нећеш док си са таквом девојком заљубити се у неку која је ружна и не воли те. Према томе мора бити добра понуда. Можда ћемо свирати пар свирки за нашу душу и за нашу публику, које видим да има, али за велике свирке мора да се поклопи много ствари.

За причу о албуму још је прерано, а екс-ју турнеја је, као што сам већ рекао, могућа. Ипак, публика не треба очекивати да ћемо сваке или сваке друге вечери свирати у другом граду, јер иако изгледамо младолико, ипак смо ми људи у годинама и не можемо издржати да свирамо двочасовне свирке тим темпом на турнеји.

*  Да ли сте посјећивали "Егзит" претходних година и какво је Ваше мишљење о једном оваквом фестивалу?

ЧОНТA: Био сам до сада на "Егзиту" неколико пута и посећивао неке мени значајне концерте, као што је наступ "Франз Фердинанда". Међутим, нисам долазио сваке вечери, јер ми је помало напорно, а и списак извођача ми није био занимљив. "Егзит" је сјајан догађај за Србију и мој родни град, Нови Сад. Ипак "Егзит" сјајно функционише већ пуних девет година, а "Патка" је својим наступом дала све од себе да би још више допринела његовом квалитету.

* Да ли сте упознати са данашњом домаћом музичком сценом?

ЧОНТA: Па нисам, јер већ дуже време не живим у Србији, тако да много више знам о томе шта се дешава на америчкој или енглеској сцени. Ипак, сви моји пријатељи који су остали у Србији кажу да је српска рок сцена посрнула и да је у константном паду. Међутим, то није ни чудно, с обзиром на то шта се на телевизији пушта, некакви грозни перформатори.

Млади људи који имају 13 или 14 година немају изграђен укус и одређене филтере. Они гледају то што им се сервира. Aко им се сервира кич, они ће гледати кич и тако ми долазимо у ситуацију да све мањи број младих људи прави рок бендове од којих би једног дана требало да настане нешто што би представљало сцену.

Српска национална телевизија треба да се окрене рокенролу, па да на основу тога и рок извођачи почну да живе од свога рада и самим тим васкрсну сцену.

* Да ли имате некакав бенд у Торонту и чиме се тамо бавите?

ЧОНТA: Наравно да немам бенд, јер је "Патка" једини бенд у којем могу да функционишем. У Торонту радим као професор и предајем на једном државном колеџу, на одсјеку за базе података. У будућности ћу се вероватно бавити тим истим, све до пензије.

 * Је ли се нешто промијенило када је "Пекиншка патка" у питању?

ЧОНТA: Имамо више килограма. Музика је остала иста. Међутим, оно што се није променило је Сретина гитара и мој глас. Људи који не певају по 25 година не могу да се саставе, да убоду тон, а ја још имам глас као пре. Срета је за ову прилику купио исту гитару какву је имао раније. Дакле, физички се јесмо променили, али то се неодражава на нашу свирку.

 * Aко будете снимали нови албум, какве ће бити поруке?

ЧОНТA: Па још увек не знам да ли ћемо уопште ишта да снимамо, па самим тим не могу да кажем ни какве ће бити поруке. Када се то деси, знаћемо. Планирамо да издамо ДВД издање, где ће бити и снимци са нашег наступа на "Егзиту", јер желимо да иза нас остане нешто квалитетно. Оно што стално понављам је да немамо ниједан "живи" снимак са наступа са краја седамдесетих када смо почињали и то је трагедија, али тако је. Стога, желимо да направимо квалитетно видео-издање које ће представљати неку врсту историјског трага "Патке" у домаћој музици.

*  Рекли сте да је "панк живљи него икад". Шта то значи?

ЧОНТA: Па добро звучи. У панку су се стално користили добри и звучни изрази, а мени је израз "Punk is live more than ever", супер звучан израз. На наступу се видело колико је панк жив, а ми не изгледамо као мртви већ смо прилично живахни, зар не? Имамо одличну поставу. Па ми смо перјанице панка. Није само "Green day" панк. Панк прелази у "маинстреам" и млади људи су засићени МТВ-јем, хип-хопом и комерцијалном музиком. Надам се да ће ова реинкарнација "Патке" утицати да нови млади људи крену да свирају панк или пост-панк, што би било дивно за све нас.

Присност са публиком

*  Какав је осјећај пјевати на "Main" стејџу?

 ЧОНТA: Па све ми се то чинило превелико, а ја волим присност са публиком и да дођем до њих, да се умешам у масу и певам са њима. Па нисам Иги Поп да са онолике бине скочим у њих. Сећам се оне чувене емисије "Лето на Aди". То је било августа '79, када смо певали "Подеримо рок", а наши обожаваоци који су аутобусима дошли из Новог Сада улетели су на сплав на којем се снимало и настао је општи хаос, што је изазвало сјајан медијски ефекат.

Овде је то било немогуће извести, али снашли смо се. Велики бенд, велика бина. Тако то иде.

На наступу се видело колико је панк жив, а ми не изгледамо као мртви, већ смо прилично живахни, зар не?

Људи који не певају по 25 година не могу да се саставе, да убоду тон, а ја још имам глас као пре

Немамо ниједан "живи" снимак са наступа са краја седамдесетих, када смо почињали и то је трагедија

Желимо да направимо квалитетно видео-издање, које ће представљати неку врсту историјског трага "Патке" у домаћој музици

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.