Митолошке приче - добри и зли духови (9)

У старим француским публикацијама први пут су описивани почеци вампирства и спомињани средњовјековни погледи западних истраживача, али ће најимпресивније обличје вампир добити тек 1897. у грофу Дракули, у роману Енглеза Брама Стокара.

Криптозоолози (истраживачи свијета натприродних бића) у новије вријеме поново траже и проучавају старе француске публикације типа "Ла Мерцуре галант". У њима су први пут описани почеци вампирства и споменути средњовјековни западни погледи о тој теми. Међутим, најимпресивније и најзначајније литерарно обличје вампир ће добити тек 1897. у грофу Дракули, у роману Енглеза Брама Стокера: "Имао је орловски нос", описивао га је Стокер, "јако раширене носнице, широко чело и лијепу црну косу која се, ипак, прориједила на сљепоочницама. Густе обрве које су додиривале уста и оштри зуби, одавали су виталност изузетну за човјека његових година. Брада му бјеше јака, образи глатки. Изненађивало је његово необично бљедило: уши је имао бијеле и веома шиљате..." Дракула (створен по наводној биографији грофа Влада Тепеша из Влашке) далеко је најпознатији лик цјелокупног умјетничког циклуса посвећеног вампирима, најприје као књижевна, па позоришна и онда филмска - по којој ће овог љубавника жедног крви и упознати најшира свјетска публика! Посјетилац своје жене Некако у исто вријеме када је Енглез Брам Стокер књижевно уобличио Дракулу, свјестан бројних раније помињаних извора, у херцеговачким гудурама - до којих су се и сазнања и писменост споро пробијали - Лука Грђић-Бјелокосић, за свој рачун и о своме трошку (па тиме и са мање амбиција), слушао је и биљежио овдашња вјеровања и казивања о вукодлаку. Грђић пише: "Осим стухача, постаје вукодлак и онај преко кога, кад умре у кући, пређе некаква скотна четвороножна животиња: мачка, куја и тако даље. Вукодлаци излазе ноћу из гробова у бијелом мртвачком одијелу, па иду по кућама и траже да ли је шта иза кућне чељади претекло од јела, па једу. Вукодлак најволи у своју кућу доћи. Приповиједају да вукодлак долази својој жени, те још, ако је лијепа - с њоме и прилијеже. Десих се једном (на сјеверу Херцеговине), кад жена приповиједаше: - A чусте ли шта се догодило у селу Б.....? - Шта? - запиташе друге двије које су се ту придесиле. - Богме, повукодлачио се Ђ. М. па, да простите, прилијеже са женом. Ено је, гдје је забређала (затрудњела)! Жене се почеше крстити, а домаћин ће: - A да неће то бити као неке године у Сливљу (селу између Гацка и Невесиња)? - Неће, неће! Та ова је била увијек поштена жена... Ено се сељани спремају да га у недјељу боду трновијем коцима! Припитах ја онда домаћина, а шта се то десило у Сливљу, а он ми исприча: - Ту неке године умрије неки Т. Б. Оста му жена млада, па се с неким у селом заашикова, док јој тај не уплеха (не направи) дијете. Кад се гријех показа, она ни пет ни шест но да јој човјек долази ноћи као вукодлак! Поп онда узе жену на исповијед, те ти она пред цијелијем народом признаде да је гријех имала... Чини ми се, ваистину, да су сви вукодлаци такви!" Херцеговци, најчешће, нису правили знатнију разлику између вукодлака и вампира. Па тако један неименовани јунак из хроника Јоаникија Памучине казује како се уништава вукодлак у овој регији: Прво се, вели, пепелом обаспе сумњиви гроб, па се ујутро гледа има ли каква рупа на гробу и трагова по пепелу. Aко се спазе сумњиве стопе по пепелу, открије се гроб, донесе кожа од бика јунца и проврти на средини. Кроз ту рупу на, средини коже, осумњиченог боду зашиљеним коцем од црног трна... Мора се бости кроз јунчеву кожу, јер ако би крв коју је вукодлак по ноћи попио неког пошкропила и он би постао - вукодлак! Западни свијет је у међувремену од вампира Дракуле направио профитабилну икону индустрије страха. Роварило се по старим скаскама и предањима. Вампира има свуда гдје има људи, писали су усхићени есејисти; има их у старој Грчкој, старом Риму, у Индији, Француској, Њемачкој, Кини... И посвуда уливају страх као епидемија! Вампир је, додавали су, бесмртан; не умире од старости, а јача сваки пут кад се напије људске крви. Штавише, може се подмладити ако пије младу крв; тијело му не баца никакву сјенку и не огледа се у огледалима... Вампир се може претворити у маглу, у вука, у слијепог миша. Флуидног тијела, провлачи се попут дима кроз непримијетне отворе; управља пацовима, вуковима, слијепим мишевима. Коначно, види у мраку попут мачке... A ипак, подсјећа филмски критичар Ранко Мунитић (у књизи "Чудовишта која смо волели"), "упркос свим овим способностима, вампир није свемоћан. На свој начин већи је затвореник од робијаша са галије и лудака из ћелије. Зашто? Зато што се мора покоравати извесним законима природе. Не може ући у нечију кућу уколико није позван. Но након тога може улазити колико жели. Његова моћ, као и она злих духова, престаје у зору. Изменити лик може само у подне или увече. Може се одморити само једино на земљи у коју је био сахрањен, или у неком обешчашћеном гробу. Тешко га је одагнати егзорцизмом. Ипак, шкоде му цветови и главице белог лука, онда глогов цвет: кад се ставе на поклопац његовог мртвачког сандука, спречавају га да изађе. Узмиче пред крстом... Кажу да може прећи воду само за време плиме. Посвећено тане, испаљено кроз даске његовог сандука, може га убити; такође и усијани колац забоден у срце..." Више од двије стотине кино-прича досад је снимљено о вампирима; у свим развијенијим кинематографијама, али и Мексику, Јапану, Турској, Јужној Кореји, Грчкој, на Филипинима, у Aустралији... Највише, наравно, о Дракули. Запис хроничара Па након ових података, не би се могло рећи да је сасвим увела примједба почившег хроничара Памучине, који испод нотица о херцеговачким вукодлацима записа: "Исти просвијећени Европејци потврђују да могу бити вукодлаци (што се ја чудим), али за мога времена у Херцеговини, многе су гробове отворали, оне за које су говорили, да су вукодлаци, па су све налазили распа(д)нуте људе, а ниједног нису нашли да је вукодлак. Но то другачије бива. Најчешће се вукодлаци укажу кад порасте бостан (лубенице и диње), грожђе и кукуруз, па они лупежи који краду, узму обноћ бијеле кошуље, те их обуку поврх хаљина, завију главу бијелијем и објесе бијел постав низа се. Све као што се уобичава кад се мртви закопавају. Још привежу и некакво гвожђе па позвекују (звече) стану бучати, рикати, рзати и ревати... и тим поплаше пударе и пољаре, те нападну и покраду пуне вреће. A тако покраду многе куће. То се највише чини у Габели, и преко аустријске границе - у Метковићима и по жупама. Aли већ се свијет освијестио, па и многи вукодлаци главом плате." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.