Митолошке приче - добри и зли духови (8)

Глас Српске
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Митолошке приче - добри и зли духови (8)

Европа је била суочена са празновјерјем масовних размјера, нарочито у заосталим, непросвијећеним крајевима, гдје је неписменост била погодно тло за врачаре, вјештице и друге зле духове.

Врачање је западну Европу почело да осваја у шеснаестом вијеку, због чега је у Енглеској 1604. године донесен закон о сузбијању ове пошасти у народу. Само за првих дванаест година владавине Јакова Првог осуђено је на ломачу на стотине вјештица или особа осумњичених да се баве вјештичарењем. Како празновјерје узима маха, изражено у виду вампирства, оно продире у најзабаченије источне крајеве континента. Седамнаести вијек био је у том погледу карактеристичан и на простору Балкана: народно вјеровање у вампире проширило се на Грчку и источне дијелове аустроугарског царства. Свједочења о живим мртвацима у средњем вијеку срећемо готово свуда по западној Европи; у Британији, Француској, Шпанији, Португалији... Државе источне Европе биле су гладне, сиромашне, тешко проходне - нарочито у планинским регионима. Велика ренесансна открића до њих су споро продирала а уз то - у тим далеким државама сем мало грађанства, већина становништва је, поготово у селима, била неписмена. Врачање, које се ширило приповиједањем путника и пролазника, је у таквим крајевима падало на плодно тло. Инквизиција Други разлог је био вјерске природе. У романским католичким земљама, попут Шпаније и Португалије, римска црква се уз помоћ инквизиције устремила на кривовјерство и враџбине. И у протестантским државама - каква је била Велика Британија - англиканска црква је за вријеме Стјуарта, као још нико до тада, прогонила вјештице. За то вријеме, пише Марињи, источне цркве с византијским обредом су чак врачање укључивале у литургије - као што је случај с вукодлацима у Грчкој. Грчко вјеровање да се мртви лако бране од тјелесног распадања и устају из гроба веома је старо. Оваквог "живог мртваца" Грци су звали - "риколака", ријечју за коју се сматра да потиче из словенских језика са Балкана или из Карпата. Нашки, значи - вукодлак. Углавном се ради о особама које нису сахрањене на освештаној земљи, о онима који су извршили самоубиство или су избачени из црквене заједнице. Овакве измучене душе, кад напусте "месни оклоп", испрва би биле безопасне, не би жељеле да угрозе другога; довољно би било да Црква повуче анатему и оне би нашле свој мир... Вукодлаци и крадљиви "живи мртваци" тек ће се у европским средњовјековним причама почети претварати - и у вампире. Између 16. и 17. вијека у Европи ће бити описано неких 30 хиљада случајева лудила у коме болесник умишља да се претворио у вука. A као у најзападнијој Европи, тако ће се по њеним источнијим дијеловима попут Србије, Чешке и Мађарске проширити приче о вукодлацима који људима пију крв, па почетком 17. вијека навелико срећемо "још недозреле вампире" у Шлеској, Чешкој, Пољској, Мађарској, Молдавији, Русији... Након страшне куге, која је 1710. опустошила источну Пруску, почео је организовани прогон вампирства. Откопавани су гробови по мјесним гробљима да би се дотукли домаћи вампири, који су изазвали ту похару и сада "вапе за божијом шипчицом". У вези с тим описани су случајеви двојице сељака Петра Плогојевића и војника Aрнолда Паола. Прва употреба појма "вампир" у западној Европи била је у 98. броју аустријског часописа "Воссисхе Зеитунг" из 1725. године. У часопису је извјештај према коме је: у селу Кисиљеву умро извјесни Петар Плогојевић, а послије њега и још десет особа у наредна 24 часа! На самрти би људи проциједили да им се Плогојевић указивао и да их је давио те од тога морају умријети, а Плогојевићева супруга је побјегла непосредно послије ових збивања, изјавивши да јој је у сну долазио мртви муж - и тражио од ње своје опанке. Из Беча је упућен тим љекара и стручњака у Кисиљево како би утврдили о чему се заправо ради. Након отварања ковчега, записано је да је тијело у потпуности било очувано, а да је у његовим устима било мало свјеже крви. Поред Плогојевића, аустријски и енглески извори помињу Aрнолда Паолеа, војника, који је имао блиски сусрет са вампиром у Грчкој, одакле је донио заразу. Aрнолд је наводно убио вампира, али се послије тога осјећао лоше и убрзо је умро у једном селу крај Београда, послије чега су отпочели напади вампира у том крају. Његово тијело је касније ексхумирано (од стране власти!) и подвргнуто "кури" коцем, али ни послије тога напади нису престали. Наиме, мало касније ће вампира Aрнолда оптужити да је десетковао становништво и живину у српском селу Медвеђа! Најпознатији српски вампир је свакако Сава Савановић, лик из приповијетке "После двадесет година" Милована Глишића, по коме је снимљен домаћи хорор филм "Лептирица". - Како је умрли постајао вампир? - пита се у књизи "Вампири опет на походу" Жан Марињи. И одговара: "Теоретски сви послије смрти могу постати вампири, с тим да су неки томе нарочито подложни, као изопштеници, самоубице, жртве насилне смрти, мртворођена дјеца, чаробњаци... и сви који нису сахрањени на благословљеној земљи"! Вампири и дјеца Ову жалосну судбину лако могу дочекати и дјеца рођена с изниклим зубима, као и новорођенчад - рођена у постељици (сјетите се приче о рођењу херцеговачког пророка Мате Глушца те дјеца са веома тамним очима, црвеним мадежима по тијелу или црвеном косицом. Када таква лица умру, мора се, према вјеровању, добро пазити како се сахрањују и у какву се раку закопавају. У Румунији умрлом забијају колац у чело или му тијело избоду иглама - или га намажу машћу и свињчета закланог на дан Светог Игњатија. Да би души вампира спријечили повратак у трупло, умрломе у уста стављају неки предмет: у Румунији струк бијелог лука, у Грчкој благословљену хостију, у Саској лимун. У Русији у раку за умрлим бацају макова зрна, вјерујући да их вампир, прије него што изађе из ње, сваке ноћи мора пребројити. У источној Србији куће од вампира осигуравају уцртавањем црних крстова на кућним вратима, мало даље, у сусједној Румунији, у све собе вјешају бијели лук, а његовим чеснима натрљају врата, прозоре, димњаке, па чак и отворе у кључаоницама. У Русији растресају макова зрнца или трње од шипурка по свим путевима који воде од села до сеоског гробља, убијеђени како их вампир мора сакупљати једног по једног прије него што стигне до нечијег газдинства. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.