Митолошке приче - добри и зли духови (5)

Одувијек је у нашем народу било обдарених људи, мудраца и истинских пророка, који су посједовали неку чудну интуицију и луцидност духа. Били су изузетно цијењени и сматрани правим божијим угодницима. Мато Глушац је такав.

Штедљиви кмет требињског бега Ресулбеговића, Чупор Клепић из Трновца, имао је више необичних сусрета са здухаћем Матом Глушцем. Најчуднији бјеше на Трусини, између Невесиња и Берковића, док се враћао из Борча - гдје је ишао да му хоџа Лого одгонетне ко му је украо кесу дуката. Показаће се, на крају, да је то учинио Клепићев кум, но један догађај на Трусини усјећи ће се у кметово сјећање више од коначне истине о дукатима - и остаће до данас препричаван по Херцеговини. "У једно доба ноћи стаде киша, а поче мећава. Вјетрови усркнули облаке па их препредају у црне сврдлове на све стране. Створи се гумно ведрог неба изнад Трусине, и на њему двије-три звијезде. Титрају хиљаду пута, као да су живе. Онда наједном стадоше вјетрови, а пуче некакав тутањ низ Трусину, а из њега хиљаду коња, па јурну низ поље поред Чупора. Све црни коњи без узде и седла, а на њима људи дигли руке у небеса. Према оно мало ведрог неба, Чупор не могаше видјети каква су им лица, само видје да су сви коњи зинули. Чим пролетјеше као бљесак крај Чупора, па пасаше низ поље, нестаде и јеке и треска као да их нема. Чупоре, чули те јади Нестаде први, а проломи се други тутањ низ Трусину. Опет гомила коњаника, али сад нису дигли руке у небеса но сваки се склопио коњу око врата. Трећи пут гомила коњаника, но сад се сви укрштају један с другим, а кад не могу прескачу један преко другога. Падају људи с коња, али се дижу брзо попут бљеска. Ко не може да потрефи свога коња, скочи на другога, па тако по двојица на једног коња. Не можеш чути никаквог звука ни коњскога ни људскога, само што сваки коњ који остане "празан" зарже као гром... Кад мину трећи тутањ, не би ударио дланом о длан, а облаци скрише оно гумно ведрине на небу и опет очепи жестока киша. Несрећни Чупор Клепић забленуо се у мрак, скаменила му се памет и вилице. Намјеравао је да се прекрсти, али био се укочио као мосур леда. Одједном бану пред њега бијели коњ, љепши но ишта на свијету и на њему Мато Глушац. Кад год удари гром у Трусину, коњ ђипи на задње ноге. Чупор као да нешто замрмља, а Мато ће: - Чупоре, чули те јади! Наћи ћеш паре кад ти бег Ресулбеговић поручи да их нађеш... Тако и би... У нашем народу, пише Радован Казимировић, одувијек је било обдарених људи, мудраца и истинских пророка из свих слојева друштва - од владара до владика, од војвода до чобана, а највише "обичних људи", који су посједовали неку чудну интуицију и луцидност духа које је народ изузетно цијенио и сматрао правим Божјим угодницима. Један је Мато Глушац, рећи ће недавно Сава Шетка из берковићког села Хатељи, јужније под Трусином, сјећајући се дједових прича о томе како је славни пророк навјештавао кад ће воде у Дабарском крашком пољу поплавити љетину и однијети је у неповрат. Ко му не би повјеровао у биједу би пао! Као савременик четири владара - Светог Петра Цетињског, Његоша, књаза Данила и књаза Николе, Мато Глушац је био свједок, "многих бурних догађаја из историје 19. вијека. За многа од његових прорицања народ чврсто вјерује да су се остварила или ће се тек остварити", наводи никшићки публициста Чедомир Вељковић. Остварило се, рецимо, ово: "Владика Раде и Aли-паша Сточевић радили су на томе да од Црне Горе и Херцеговине створе једну државу. Aли, главна им сметња бјеху херцеговачки бегови. Да би се та сметња уклонила требало је све виђеније аге и бегове смакнути. Зато њих Aли-паша позове у Мостар, даде им потребне упуте за тобожње преговоре и посла их владици, који их чекаше на Башиној Води. Њих 42, највиђенијих ага и бегова, крену из Мостара на Башину Воду, не слутећи каква ће их судбина задесити. На путу, близу Гацка, сретну чувеног пророка Мату Глушца. Многи од бегова познавали су Мату, нарочито Хасан-бег Ресулбеговић из Требиња. Мато бега, као доброг познаника, зазва у страну и упита: - Куда, честити беже? - Ето, Мато, код владике у Црну Гору. Шаље нас Aли-паша Ризванбеговић ради задавања вјере. Мато се мало занесе. Затвори очи, па их наједанпут исколачи да му нарастоше као два филџана, те тихим гласом, пуним туге, пришапну запрепашћеном Ресулбеговићу: - Слушај, ти нећеш разговарати нити се видјети с владиком. Остали, сем једнога ће видјети владику на два мјеста. На првом ће разговарати и гледати се у очи један до два сата, а на другом ће се гледати док им очи не поиспадају!!! - Како то, Мато, вјере ти, рече? Пророк се тргну као из сна: - Ништа не рекох, честити беже. И ако рекох, сада не знам! - Збогом Мато! - подвикну бег мамузајући коња за трк да би достигао дружину која му бјеше подалеко измакла. Забринути бег Цијелим путем Ресулбеговић се трудио да нешто закључи из оних ријечи и због њих је био веома забринут, што је пало у очи његовој дружини, која га стаде запиткивати шта му је, али им он не хтједе казати. По доласку у Никшић, бегови примијетише да нема Ресулбеговића. Послаше по њега једног момка, овај се ускоро врати и јави им да је бег болестан и не може кренути на даљи пут. И тако други бегови пођу, а Ресулбеговић остаде у Никшићу. Дошавши на Башину Воду, бегови су се видјели са владиком, са њим се руковали и разговарали дуже од једног сата. Затим су изненада били опкољени владикиним људима и сви поубијани из пушака, сем једнога, који је благодарећи брзини свога коња утекао и донио глас о њиховој погибији никшићким Турцима. Главе су им биле одсјечене и однесене на Цетиње, гдје су стајале на Табљи више од два мјесеца, док им очи не поиспадаше... Тако се испунило и то пророчанство Мате Глушца. Доцније, Хасан бег Ресулбеговић, гдје год би срео Глушца, увијек га је богато даривао". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.