Митолошке приче - добри и зли духови (3)

- Дабогда родила ђавола - клео је свекар снају удовицу, кад се заљубила у његовог најамника Глушца и за њега се удала. Свекрово проклетство и свекрвино злостављање трудне снаје отјерали су је да се породи на свјежој кошавини ноћу "међу поспане косце." Било је то 1774. када је на мјесечини дружина косаца "поздравила долазак на свијет новорођенчета"

Било је то у љето 1774. за вријеме кошевине на Коритима, "у извјесни петак и одређени час..." Удовица из фамилије Гузина, ноћу на непоплаштеној ливади роди безобличну кесу у којој је нешто мигољило. Видећи шта се десило, један разбуђени косац из села Звијерина (код Билеће) скочи, узе косу са шљиве џанарике и разбучи ону кесу (постељицу). Из ње заплака дијете... Био је то Мато Глушац, најславнији здухач и пророк Херцеговине и Црне Горе до дана данашњег ---------------------- Нико не спори да је највећи херцеговачки и црногорски пророк, видар и травар Мато Глушац на свијет дошао "извјесног петка у одређени час" 1774. године у селу Корита између Билеће и Гацка, али околности под којима се то одиграло поприлично се разликују. Његови су коријени по оцу из Марковине засеока Глишчевине, па му је отуда и презиме Глушац из црногорске Катунске Нахије. Глушци су, биљежи београдско "Време", "у крви ускочили у турски Никшић, а одатле као турски пандури насељени на Коритима 1773. године". "Матов отац био је у најму код једног Гузине, који је живио у Коритима. Овај је имао снаху која је остала удова и није се хтјела удати за дванаест година. Свекар је нудио да се уда, али она је одбијала из поштовања према његовој кући. Дванаесте године заљуби се у најамника Глушца и узме га за мужа. Гузину је било срамота да се његова снаха уда за најамника, па је клео: "Дабогда родила ђавола!" Прве године она роди Мата". Чудо под Троглав планином Но у "Црногорској хроници" Новака Килибарде тог свекра и нема, "од нешта је нестао" (по свој прилици под земљу га је отпремила његова жена која бијаше вјештица), а свекрва терорише трудну удовицу у Коритима. Једне ноћи, љети, кад је сијено кошено, осјети ова удовица, родом из Бањана највјероватније из Доњег Тупана - да ће имати дијете... Не смједе ићи злој свекрви, но зађе међу поспале косце из билећког села Звијерина, у благој ноћи пуној мјесечине. Није се дуго мучила, роди дијете, онако стојећи - на покошену и непоплаштену ливаду. Тргну се из сна један Звијеринац и имаде шта видјети: скаменила се жена на мјесечини - пред њом се црвени кеса у којој нешто мигољи, али ништа се не чује! Задрхтала удовица као прут на води: види није родила дијете него безобличну кесу. Разбуђени косац зграби косу с џанарике, пресијече пупак и ослободи Бањанку бремена. Истом косом разбучи ону опну, кесу, а из ње заплака дијете!!! С тим плачем нестаде опне, као да је није ни било. Причао послије Звијеринац да је опна полетјела као облачак и дигла се према Мјесецу. Чинило се као да је баш њему пала та, сад провидна марама, на корићке сјенокосе, па му се у мирисној ноћи враћа. A дијете продужило да плаче, као што плачу сва тек рођена дјеца. Видјевши да је родила дијете, а не кесу, осмијехну се удовица сину, па Мјесецу. Косац подвикну на дружину да устају и поздраве новорођенче. У то измили свекрва из куће, али Мјесец се нагло повуче за Троглав планину. За трен-два смрче, а у исти час залајаше сви корићки пси. За њима рикнуше сви бикови, зарзаше пастуви, па чим се они утишаше меким летом полетјеше сове и ћукови кроз омеђине и развалине, а мало потом сеоски пијетлови клепнуше крилима и уједначено запјеваше. Забијеље се праскозорје са истока. Свекрва тек тад приђе косцима, рече да закољу најбољег јарца из њеног тора, оног црног, без биљега, предводника па изнесе ракију печатлију. Замириса јарац с ражња, замириса ракија, али нико из Корита не дође да види новорођенче које треба да продужи кућну лозу. Нико није хтио доћи због зле свекрве. Бјеше то наводно жена која може погледом устријелити орла под облацима. Могла је, казивало се, помусти туђу краву мотрећи је, боље него да је ухвати за виме! Шушкало се да је рођеном сину ишчупала срце из њедара. И док су Звијеринци халапљиво јели, Корићани се питаху: због чега се вјештица тако нагло умилостиви. Спрва, како причаше покојни Петар Николин, на дјетету се ништа није примјећивало. Бјеше као и друга дјеца, све док му науснице не загаравише и глас не окрупња. Поче тад у сутон нестајати, пред сами сунчев залазак... а мајку стаде разједати сумња. У почетку је мислила како јој мрена прекрива очи, затим се ноћу будила и све јој је чешће долазила у мисли ноћ кад га је родила. Човјек ноћних тмина и урвина Није ту било правила, није се то сваки дан дешавало, минуо би кад и мјесец дана а Мато би био у кући. И таман кад би мајка због тога Богу захвалила, ишчезао би. Некад за три дана, некад за седам. Ријечју - није се знало кад ће се изгубити, ни кад ће се вратити, а прича о чудном момку Глушцу и патњи његове мајке, која из дана у дан вене, крену тихо, па све гласније, дуж цијеле границе између Херцеговине и Црне Горе. На мајчин наговор да се жени, не одговараше ни са да, ни са не. С вршњацима се више ни у какву игру и забаву није упуштао, ни у бацање камена с рамена, ни у цвикање, ни у игри прстена. И кад је био с њима видјело се: мисао му је негдје другдје. Кад минуше још неке године, подно Троглав планине примијетише - како дани крачају чешће га нестаје. Говорило се да Мато Глушац није човјек дневних ведрина и равнина, но ноћних тмина и урвина, не грије се он на сунцу, него на мјесечини! Обрео се тамо гдје му се нико није надао. Виђаху га и на Цетињу и у Невесињу и по Приморју и на катуништима по Троглаву и травнатом Волујаку. Послије мајчине смрти, кућу је потпуно запустио. Никад на њој ражени кров није замијенио... (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.