Митолошке приче - добри и зли духови (2)

- О, ох погибије - јекну Мато Глушац и прену се из дугог сна у Радиној кући, гдје је свратио да се огрије и преноћи "једне грдне зиме". Усплахирен, домаћин викну: "Шта је, Мато, ако бога знаш? Ко изгибе?" - уносећи му се у лице да га боље чује.

Препуштамо читаоцу ток приче Радована Тунгуза Невесињског, како ју је, преузевши је од Стојана Ковачевића, унио у своју најбољу приповијетку "Здухаћ". Језик смо у њој дјелимично осавременили, не бисмо ли је читаоцу приближили. "... Било је то једне грдне зиме, снијег притискао херцеговачке планине, рекао би: никад неће ископњети, и толико додијао да човјек не може да замисли да је икад било копно, како бјеше тада. И најдубље долине и јаруге засуте. И линијама, куда су некад само птице пролетјеле, сада поскаче шумска звјерка и оставља шарене трагове по сњежној површини. Дрвље утонуло у дебеле сметове, па дошла брда обла као из сира истесана. Мећава вије дневно-ноћно, гради сметове, руши стаје и оборе, отиска лавине, мрзне путнике, пробада стоку - не да ока отворити. Курјаци у чопорима крстаре између села, дозивају се и хајдучки припремају бусије ишчекујући плијен, коња ил' јунака, ил' стадо бјелоруних оваца и коза музара. Ноћу чујеш како лисица штекће прикрадајући се кокошињцима док је торни пси не осјете и басистим лавежом отјерају. Чудак из мрака: Вече нагиње, облаци обујмили хоризонт, као бијелу зјеницу. Из њих час полијећу звјездасте пахуљице снијега; час се оспе хладан пљусак сусњежице, час, пак, доље са земље пршти прхутљавац под сувим фијуцима распомамљеног вјетра, који обрће - сад влагом с југа, сад суровом хладноћом са сјевера. Игленасто иње пробада младе шумске гранчице. Нигдје живе људске душе да се промоли; све се то скупило у своје кућерке па се грије уз дебеле кладе и троши сабрану зимницу колико је коме Бог дао и случај и труд донио. Док негдје око вечерње молитве, таман укућани вечерали, а пред кућом Рада Ковачевића у Срђевићима зазва човјек: - Оооо домаћине! Отварај!... Раде притрча, одшкрину врата на колиби, надви руку над челом и загледа се у помрчину, у један црни предмет, који би, кад се не би мицао, могао замислити као какву пањину, као човјека и животињу. - Ко је? Напријед! Шта си стао? - завика Раде с прага и помаче се да намјерник уђе. - Ево ја, Раде. Зар ме не познајеш? - јави се гост, ушавши унутра. - О, ти си, Мато. Одакле сад, по овом кијамету и невремену - зачуди се Раде. - Не питај, но подстакни ватру, промрзао сам, па ми простри! Нешто ми је... онако, знаш. Ма пожури, ако желиш добро брату хришћанину! - нареди Мато, па се примаче огњишту. Домаћица му скине струку, бјеше се укочањила од мраза и побијељела од снијега, те је објеси да се раскрави, па му изу обућу, стави уз ватру да се суши. Мато се раскречи над огњем, те му се отопише замрзли врхови од перчина и леденица од брка, раскрави гуњ који скиде са себе, и поосушише гаће. Уто Раде намигну на домаћицу, те она прострије сламе, а по њој рашири покривач. Мато се опружи колико је дуг и широк... Чим леже, протеже се, подави руке под врат, преврну очима па се умири да га страшно бјеше погледати. Раде се сјети шта је, притрча и покри га поњавом, џарну ватру, набаца нових цјепаница на огњиште, те заповиједи дјеци да се не примичу здухаћу - да се не би престравила. Биће белаја - A, хо! Ово је зли час за некога. Биће белаја, видим - прошапта домаћин домаћици, лијежући с друге стране ватре. Поспаше. Свану. Укућани се исподизаше. Мато спава. Приспје ручак. Мато спава. Нико не смије ни покушати да га буди. Опет се смркну. Мато спава. Приспје вечера; укућани вечераше. Мато спава. Овлада ноћ. Чељад опет полијегаше. Мато спава. Опет се раздани, домаћи поустајаше. Мато спава. Тек негдје око подне здухаћ се повртје, крикну, ђипи као махнит, а избечи она два црна ока као авет: - О-ох погибије! - јекну. - Раде, брате! Видје ли? Aх, залуд ми мука! Умало и главом не платих, а не могох помоћи. Изгибоше! - Шта је, Мато, ако Бога знаш? Ко изгибе? - викну Раде усплахирено, зину, уносећи се Мати у прса да што боље чује шта ће казати. - Манојловићи под Кључем (код Гацка) - одговори Мато, снужден. - Знаш да је покојни Вук Манојловић ишао с нама. Сјећаш ли се оне зле зиме прије десет година, кад умало све не пропаде да не би Вука и оне наше дјевојке из Голије планине. Њих двоје надјачаше приморске вједогоње (здухаће) - и преотеше им добру годину. Зато су му зле здухе биле душмани, њему и његову свакоме. Ево, сад му се осветише: оборише му лавину на кућу, притискоше и жену и дјецу и стоку. Ништа му живо не преоста... Њих триста, а ја сам Откако легох, све досад се бих и гоних са њима, али гдје ћеш ти на крај изаћи са ђавољом силесијом! Њих триста, а ја сам, а нико ми нема да притече у помоћ. Тукосмо се свачим што нам је долазило до руку: камењем, гредама, лишћем, млинским точковима, воденим капима, дрвљем, кладама, коријењем... Која вајда! Приморке ми преотеше, па и побише ону злосрећну чељад. Проклети да су. Ох, до Бога!.. Пошто добро поједе, Мато се опреми, притеже опанке, упрти торбу, узе чудотворни штап, и крену. Нудио га Раде да остане, узалуд. Он захвали на дочеку и оде као пребијен од жалости. Вријеме се било стишало; вјетра ни за лијека, снијег се усидрио, облаци потањчали и размакли, а покоји се комад неба кадикад укаже. Дан, као зимски, лијеп. Ниједан се суви листић није помјерио, па ни сламка на крову колибе. Сустопице за Матом изашао је и Раде из куће. Како изби на праг, застаде у чуду. У снијегу цијелцу, у смјеру којим је Мато отишао, само се пртина и траг од десет стопа и корака видио: даље нигдје ништа. Као да је путник у земљу пропао или у облаке одлетио. Здуха као здуха! Ко ти још њене путеве може докучити! И заиста, сутрадан стиже глас: лавина је притисла кућу Вука Манојловића, угушила му жену, дјецу и свеколику стоку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.