Митолошке приче - добри и зли духови (10)

У Херцеговини приче о Змају су садржајније: он је и огњени змај, бљује ватру кад се разбјесни, и крадљивац дјевојака које обљубљује. У Херцеговини живи предање о каранђолозу, демону којим се плаше непослушна дјеца. Кучибабе су старе ружне бабе које чувају "цистерне" воде - локве, чатрње - у кршевитим крајевима, гдје је вода драгоцјеност

Под утицајем европске и азијске митологије, па и страха непливача од прилично ријетких стајаћих вода у херцеговачком красу, испреле су се многобројне приче и пјесме о огромним аждајама (аждахама), па и онима са више глава. Но, све су те приче и пјесме остале на неразвијеном; готово неприлично ниском нивоу, рекли би они који су послије чули халабуку, око Неси, чудовишта у шкотском језеру Лох Нес за којим се трага. Змај је, такође, змија - али крилата, која лети испод облака, "док све из ње варнице скачу". Други су склонији да ту летећу змију пореде са гигантским ружним гуштером, који бљује ватру. По Херцеговини и сад се за пјева стара пјесма: Змај пролеће с мора на Дунаво, И пронесе под крилом ђевојку, Под другијем рухо ђевојачко. Тражи хлада ђе ће починути И ђевојци лице обљубити. Нађе хлада на врх Романије. Ту је крила своја одморио И ђевојци лице обљубио. A једино преживјело предање о змају (и оно у рудиментираном облику) затичемо у кући овчара Здравка Самарџића из Љутог Дола код Берковића. Прича нам да је у великој пећини, више куће, у каменим гредама испод Трусинског поља, као малишан пронашао некакве огромне кости. Одмах се, вели, видјело да нису људске. Дједова прича - Дјед ми је рекао - то су змајеве кости! Ту је некада давно, врло давно, живио огњевити змај од кога је стрепило цијело село. Крао би дјевојке из Љутог Дола, односио их горе у стијење, да их обљуби...Сви су га се бојали. Кад би га обузео гњев кроз врата пећине ригао је ватру. То је био знак да сви морају оставити и пољске и брдске радове и панично бјежати у кућу. Тешко оном ко би се вани затекао, кад он, након ригања ватре из пећине, узлети...Трајало је то годинама и онда једном, из необјашњивог разлога, изнутра се чуо хук, а огња на вратима пећине није било. Хук је из стјењака допирао још неколико дана, па се све смирило... И даље дуго нико није смио да завири унутра, да види шта се догодило... Сазнаће се касније да је његово хукање било, у ствари било морање. Био је то, веле, посљедњи херцеговачки змај. A мени су, наставља Здравко Самарџић, чим сам оне велике кости из пећине донио кући, наредили да их одмах вратим горе, одакле сам их узео, да не нанесем несрећу, кугу и глад на нашу породицу. У змајеве и змајевите људе не вјерујем, каже али послушао сам дједа и укућане. A читао сам на средњовјековним споменицима - стећцима, око Дабарског поља, гдје често пише: "Путниче не тикај у ме, бићеш проклет, такнеш ли ме!" Нијесам се бојао змаја, него моћи мртвих. И сад се бојим - никад не тичем у кости мртвих... Херцеговци не знају за караконџуле, искључиво женске демоне честе у јужној и сјеверној Србији, "ружне, веома старе бабе с роговима, дугим ноктима и гвозденим зубима". Оне ноћу јашу човјека по селу и кроз ријеку и тако га страшно измуче да је до данас остала изрека за неког измученог - као да су га караконџуле јахале". У Херцеговини живи предање о караконџулином мушком парњаку (мање познатом демону) - караконџолозу, кога су у овој крашкој регији звали - каранђолоз. Посебно су га се страшила дјеца послије бапских прича. A описивале су га као "необичног човјека, свег шареног и свијетлих очију, који, ходајући насумице од села, до села носи огромну штапину и њоме туче непослушну дјецу". Прича о њему из давнина, преношена с кољена на кољено чује се и данас као опомена дјеци: - Aко не будеш слушао, однијеће те каранђолози! Опасна и ружна баба - кучибаба у Невесињу, Гацку и уопште сјеверној Херцеговини била је копнени демон. Кучибабом су тамо мајке страшиле дјецу да не иду по мраку, пријетећи да ће их срести "стара женетина кучибаба која има двије врећетине па непослушну дјецу купи и некуда односи. Јужније, око Љубиња, у љутом и безводном камењару, гдје су махом људи одрастали и умирали као непливачи, владао је велики страх од вода. Зато су старији плашили дјецу да не иду чак ни до ријетких локава - водопојилишта за стоку, које су давно озидали Римљани на овим странама. Исти смисао има и упозорење дјеци да се не надвирују на чатрње - камене и бетонске цистерне с водом око кућа. Кучибаба чувар вода Говорило се да на дну сваке "локве" и чатрње спава, као вјештица ружна баба - кучибаба. И из сна је прене само сјенка дјетета које се наднесе над воду. A кад спази дјетињу сјенку, она хитро тргне своју шљуку и закачи је дијету око врата и повуче га себи. Колико су оваква застрашивања утицала на немирну дјецу - не зна се, као што се не зна да ли се смањило дјечије скитарање око локава и чатрња. Aли порука има првенствено овакво значење. Кучибаба, говорила је то чак и потписнику ових редова, његова бака Милица, "држи власт над оно мало наших вода - које, осим одраслих, нико не смије захватати!" Мање опасна баба је - Бабарога. У раширеном вјеровању ово страшило је крезуба баба наказног лица са рогом на глави. Бабарога је у основи подврста женског баука (Ридикуле); обично стара, погрбљена и ружна - због чега је често бркају са вјештицом. У суштини је незлобна. (Наставиће се) Умало жртва Европа је имала грозоморнија искуства са вјештицама на почетку 17. вијека. Тако је између 1615. и 1629. у швапском сеоцету Вајл спаљено чак 38 жена под оптужбом да су вјештице. У манијакалном лову инквизитора на оне које су им биле сумњиве, ломачу је за длаку избјегла Катарина Кеплер, приведена због бављења видарством. Својим везама из притвора ју је извукао њен син Јохан Кеплер (1571-1630), који ће постати познат њемачки астроном, математичар и физичар, утемељивач нове астрономије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.