Митолошке приче-добри и зли духови (1)

Здухе, стухе, здухачи, стувачи, виле, цикавци, дрекавци, пророци, вјештице, змајеви и други изрази у Херцеговини, Црној Гори, Приморју и Санџаку називи су за добре и зле духове

Право ћу ти рећи - исте су као птице, имају бијела крила и лете, а нису праве птице но здухе - описивао их је стари ратник Стојан Ковачевић некада давно на посијелу у гатачком селу Срђевићи. Има их, вели, добрих и рђавих које се отимају за царство над морем и земљом и војују једне против других. Локални становници, чије интересе здухе бране, сврставају их у ред светаца и анђела Јесте ли чули за људе чије душе напушатају тијело и боре се високо у облацима. То су локални демони који бране љетину и род једног краја и чувају је од других демона са стране. Мато Глушац (1774 - 1870) из Корита, између Гацка и Билеће био је највећи међу њима... Слава му ни до дана данашњег није минула у Херцеговини и Црној Гори. Живио је 96 година, упамтио четири црногорска владара, свашта доживио, видио - и најавио... Здухе, стухе, здухачи, стувачи... разни су изрази у Херцеговини, Црној Гори, Приморју и Санџаку за локалне демоне који се по ружном, олујном времену, високо у ваздуху, у облацима, боре да сачувају пољску и сточну плодност свога краја, од туђих стухача који хоће да им је отму. Оружја су им угарци, нагорјели с обје стране, сламке, водене капи; буково лишће, зашиљено пруће, а нарочито метла с каквог оближњег гумна... Сваки стухач носи кабао и варићак, с циљем да своје судове напуни берићетом за ту годину, али и да сличан кабао и варићак отме од друге - непријатељске стране. Локални становници, за чије се интересе боре, држе их и стављају у исти ред са свецима и анђелима са којима се, кажу стухачи, често састају. Ко може бити тај добри локални демон? Човјек, младић, чак и најмање дијете... али исто тако и животиње - нарочито пас, те коњ, пијетао, овца, говече... па и мува. Сликовит опис здуха Стухачи се обавезно рађају у кошуљици "у извјесни петак и одређени час", а за вријеме оних сукоба у облацима, док неријетко воде облаке у виду орла, борбу води само њихова душа, а тијело спава. Почетком прошлог вијека сликовито их је дочарао данас мање познати херцеговачки писац Радован Перовић Тунгуз - Невесињски (1878 - 1944), преносећи свједочење старог ратника Стојана Ковачевића са посијела у гатачком селу Срђевићи, у трену кад је сурову планинску ноћ просјекло чудно циликтање, а гуслару стала ријеч у грлу... - ...Нису то птичурине - закључиће Ковачевић - но праве правцате здухе. Ја ти велим. Ја знам, који сам их својим очима гледао, као сад тебе. Право ћу ти рећи: исте су као птице; имају бијела крила, жуте ноге и црвен кљун. Лете као птице, ама не циликћу као птице - но звижде као чобани када прикупљају стоку. Е, то, значи, нису праве птице но здухе, то јест - у птице претворене душе здуховитих људи! A да су птице као обично птице не би летјеле по злом времену и то по ноћи, но кад је лијепо и по дану као и остале. Има здуха добрих и рђавих. Оне се отимају за царство над морем и земљом. И војују једни против других као људи. Тешко оном крају и племену чије здухе подлегну: и род и берићет и стока и све ће им пропасти - и прећи на страну оних који надјачају. Причао ми је покојни отац, наставља Радован, да су једне зле зиме попадале здухе на наше стаје; и сам Бог зна шта би било да се није присјетио и притрчао (а скинуо капу и закумио их Богом и светим Јованом и сољу и хљебом) да му се окану сиромашног имања. Здухе бјеху од оних добрих те, богами, у тај час одлете у другом смјеру. И још нешто, за име Божије, како која (здуха) звизне тако ће овца заблејати а коза завечати - као на чобански звиждук кад их вабиш на солило... а Богами знам и људи који су се у њих претварали.... Знам и Мата Глушца, како да не! Памтим га још откако сам оволицни био (показа унуче у крилу). Одрасли смо заједно. То бјеше најгласовитији здухаћ у Босни и Херцеговини. Много памтим шта је радио. Као да је јуче било. Чудан човјек би тај Мато Глушац (1774 - 1870) - истицаше Стојан Ковачевић: - Бјеше то слота од тијела: висок колико највиши ђипац, кад иде само се гега - плећат, коштуњав, мршав у лицу, великих уста са завраћеним уснама, мрке пути, чупаве црне косе, црних бркова... Увијек сањивих очију из којих су биле нека особита свјетлост и јединствена дивљачност, а све то још страшнијим чињаху дубоке и нагомилане боре по заобљеном великом челу. Сухе му јагодице бјеху искочиле, а испод њих се чак до подбратка протезаху три-четири бразде сличне пресахлим коритима кривудавих поточина. Облачио се као и остали Гачани. Сукнени гуњ, ланена кошуља, црвени чохани кратки прслук, каница, силах, пеленгаће, докољенице, опанци с чарапама, фес са чалмом око главе и ћилимче - бјеху му свеколика одјећа и љети и зими, и радним даном и свецем. Никад никаква оружја није припасао, сем бритвице о каишу о бедри, и којом на сваком јавору, на који би у планини наишао, зарезиваше крстиће и некаква "Соломунова слова". За појасом је увијек држао труд, кремен и огњило у кресивачи; тамјан, мало воска и памука са светог Василија Острошког (од Никшића) у једној везеној марами и читав завијутак којекаквих трава и врачарија. Ишао - слиједио, стајао - ходао, лежао - бдио, увијек је лијевом руком бројао црну бројаницу, а у десници држао тисову тољагу с крстастом рукницом. Она му би као некаква мађионичарска палица и, као Мојсије међу Египћанима и Израелцима, и он је њом међу херцеговачким Србима и Турцима читава чудеса починио. Поглед као муња И младо и старо, и сиромах и богаташ, и Срби и Турци су га уважавали и радо дочекивали. Знали су да је један од вођа добрих планинских стуха и да оним злим, приморским, неће дозволити да му у планинама преотму годину или ма какву штету учине... Истина, било је жена које су дјецу, младост, телад или ждребад, криле испред његових очију. Јер, - дешавало се да какво младунче само кад се једним јединим погледом сретне с његовим погледом око у око одмах "изврне". Устријели га као муњом посред срца! Никад се није женио. Живио је сам. Ишао је по Херцеговини и Црној Гори, гатао, видао, притицао у помоћ гдје је невоља, живио од милостиње, никад у торби више од хљепчића није имао. Ма какво добро да ти је учинио, ма колико га ти нагонио, никад ти више не би узео од онога што поједе и попије. Зато је увијек био свачији, а свако и свачија кућа у свако доба - његова. Жарко ЈAЊИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.