Крвава кошуља сарајевска (7)

Не могавши да гледа уличне "хероје", багру градску и пљачкаше обукао је униформу и прикључио се Врховној команди, прича муслиман Србину уз кафу, коју су пријатељујући деценијама у Сарајеву њих двојица најслађе испијали. Чувај се улице, она је неумољива, тамо се људи за час претворе у масу која не размишља - добронамјеран је пријатељ у војничкој маскирној одјећи, признајући да није лако бити Србин у Сарајеву

Уторак, 19. маја 1992. У Босни кажу да је највеће умеће знати одабрати некога с ким се може кафа попити. Кафа се не пије са сваким. Ни са ким у овом граду нисам попио толико кафе, толико пића, толико пута ручао и вечерао, колико са Нијазом Омановићем за ових тридесет и пет година у Сарајеву. И данас сам се обрадовао када ми је дошао у посету. Био је у маскирном војничком оделу, што ме изненадило, али нисам ништа питао. Испричао сам му за свој свакодневни страх, за моју муку са пиштољем, за могуће последице ако неко изненада дође на претрес мога стана. Испричао сам му да сам три пута ишао у месну заједницу, пријављивао пиштољ и нудио га, рекао сам му да ми стан није претресен захваљујући комшији, али свашта се чује и свашта се прича, град је пун лудака. Неки су, прича се, због трофејног оружја и ловачких пушака остали без главе иако су имали сва потребна документа. Ја се бојим, а оно чега се човек боји долази брже него што се нада. Изгледао ми је збуњено и одсутно, као да ништа није чуо. Испијао је кафу, припаљивао цигарету једну од друге, трудио се да буде прибран и љубазан. "Хоћеш ли то да ми кажеш", коначно се обрати мени, "да није лако бити Србин у Сарајеву. И није! Пуцају с брда и по вама и по мени. Гранате не знају да бирају. A и овај олош овдашњи, још му нисмо свезали рогове, опасан је колико и они са оне стране. И ја сам, не могавши да гледам и подносим уличне хероје, пљачкаше, багру градску, добровољно обукао униформу и прикључио се Врховној команди. Смириће се ово, добро је да те чува комшија, али чувај се улице. Она је неумољива. Тамо се људи одједном претворе у масу, а маса не размишља. У оваквом вртлогу најважније је да те сила не понесе у нежељеном правцу". Посматрам га и не сећам се да сам га икада видео овако озбиљног, напетог, као да ће да експлодира. И одједном се опусти: "Имаш ли какву везу са Бањалуком? Тамо су ми два брата. Бринем за њих, ти то разумијеш. A јесмо се расули - родитељи су ми у Сплиту, ништа не знам о њима, један брат ми је у Цазину, један у Тузли, нас двојица смо овдје. Можда пуцамо један на другог". Онда нагло устаде, узе мој пиштољ и папире, насмеши се и рече да се одмах враћа. И вратио се за мање од пола сата. Насмејан, посве другачији, држао је у руци потврду да сам пиштољ предао бригади "Змај од Босне. Лакнуло ми је, потапшем Нијаза по рамену и буљим у потврду на којој је печат с љиљанима. Први пут тако нешто поседујем. "Не заборави, нисам ја било ко, замењујем команданта артиљерије у Aрмији Републике Босне и Херцеговине", сад се већ гласно смејао мој дугогодишњи пријатељ Нијаз Омановић. Снажно ме загрлио, како је то увек чинио, и укућане такође, и, учинило ми се, сумњичаво вртео главом напуштајући дом у којем се осећао као у својем. A ја сам осећао нелагодност, тескобу, осећао сам као кад нешто драго, неповратно нестаје. Нове, снажне експлозије потиснуше моја осећања. Изнад кровова звиждале су гранате и страх нас поново окупља на степеништу. За тренутак обузме ме страх за Нијаза Омановића. Не знам куда је пошао као што не знам ни где падају гранате. Страх и бригу потисну дилема: ко то шаље смртоносне гранате? Да ли то они с брда око Сарајева пуцају на мог пријатеља Омановића, задуженог за артиљерију у Врховној команди Aрмије "међународне признате Републике Босне и Херцеговине", или је, пак, мој пријатељ наредио да се казне побуњени "србоћетници". Четвртак, 21. маја 1992. Читав дан је било мирно у граду. Довољан је мали предах у сукобима завађених ратника да град брзо оживи. Прошао сам главном улицом, тако је сада зову, а некада се звала Титова, и први пут сам од почетка рата срео Мују Чомића, давнашњег познаника, још из студентских дана, иначе најмлађег носиоца "партизанске споменице 1941", што је некада имало велико значење. Једва да сам му пришао, а већ ми је у лице сасуо рафал ружних речи. Нисам имао времена ни да се изненадим: "Ти си неозбиљан, наиван и глуп. Рат је ово. Свако издвојено мишљење, сваки покушај самосталног јунаштва није ништа друго него издаја. Издајницима нико не прашта. Запамти, човјече, води се прљав и немилосрдан рат. Побједници ће бити само они који преживе, нема мртвих побједника. И коначно, ућути! Језик је понекад опаснији од пушке". Ништа нисам разумео, Мују Чумића, буљио сам у њега и чим бих покушао нешто да кажем, пружио би руку према мом лицу. "Није ово твоје вријеме!" Тако ме ружио Мујо и кренуо. Узалуд покушавам, пристижући га, да га одобровољим и да му кажем о чему се ради. Схватајући добронамерним Мујино упозорење, размишљао сам с ким сам и о чему разговарао и одједном ми постаде све јасно. јуче сам у Немањиној улици, којом иначе идем и на посао и са посла, видео групу сарајевских генерала "бивше Југословенске народне армије", познанике из скупштинских дворана и са партијских скупова. Имао сам утисак да су се враћали са неког важног договора, а недавно сам чуо, у шта нисам веровао, да су управо генерал Џемил Шарац, Милан Aчић, Aнтон Лукежић и Салих Османбеговић саветници Aлије Изетбеговића за војна питања. Застали су, тако сам их стигао, поред огромне крваве мрље на улици где је некога разбуцала граната. "Ево шта нам чине ови твоји с брда", процеди Османбеговић. Трзнем се и љутито узвратим: "Зашто моји, па они су и твоји. Ја им нисам био генерал нити сам им командовао". "Они не могу бити моји, хоће да дијеле Босну, а Босна се не може дијелити", љутито говори Османбеговић. Сада видим да је боље било да сам ћутао. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.