Krvava košulja sarajevska (7)

Ne mogavši da gleda ulične "heroje", bagru gradsku i pljačkaše obukao je uniformu i priključio se Vrhovnoj komandi, priča musliman Srbinu uz kafu, koju su prijateljujući decenijama u Sarajevu njih dvojica najslađe ispijali. Čuvaj se ulice, ona je neumoljiva, tamo se ljudi za čas pretvore u masu koja ne razmišlja - dobronamjeran je prijatelj u vojničkoj maskirnoj odjeći, priznajući da nije lako biti Srbin u Sarajevu

Utorak, 19. maja 1992. U Bosni kažu da je najveće umeće znati odabrati nekoga s kim se može kafa popiti. Kafa se ne pije sa svakim. Ni sa kim u ovom gradu nisam popio toliko kafe, toliko pića, toliko puta ručao i večerao, koliko sa Nijazom Omanovićem za ovih trideset i pet godina u Sarajevu. I danas sam se obradovao kada mi je došao u posetu. Bio je u maskirnom vojničkom odelu, što me iznenadilo, ali nisam ništa pitao. Ispričao sam mu za svoj svakodnevni strah, za moju muku sa pištoljem, za moguće posledice ako neko iznenada dođe na pretres moga stana. Ispričao sam mu da sam tri puta išao u mesnu zajednicu, prijavljivao pištolj i nudio ga, rekao sam mu da mi stan nije pretresen zahvaljujući komšiji, ali svašta se čuje i svašta se priča, grad je pun ludaka. Neki su, priča se, zbog trofejnog oružja i lovačkih pušaka ostali bez glave iako su imali sva potrebna dokumenta. Ja se bojim, a ono čega se čovek boji dolazi brže nego što se nada. Izgledao mi je zbunjeno i odsutno, kao da ništa nije čuo. Ispijao je kafu, pripaljivao cigaretu jednu od druge, trudio se da bude pribran i ljubazan. "Hoćeš li to da mi kažeš", konačno se obrati meni, "da nije lako biti Srbin u Sarajevu. I nije! Pucaju s brda i po vama i po meni. Granate ne znaju da biraju. A i ovaj ološ ovdašnji, još mu nismo svezali rogove, opasan je koliko i oni sa one strane. I ja sam, ne mogavši da gledam i podnosim ulične heroje, pljačkaše, bagru gradsku, dobrovoljno obukao uniformu i priključio se Vrhovnoj komandi. Smiriće se ovo, dobro je da te čuva komšija, ali čuvaj se ulice. Ona je neumoljiva. Tamo se ljudi odjednom pretvore u masu, a masa ne razmišlja. U ovakvom vrtlogu najvažnije je da te sila ne ponese u neželjenom pravcu". Posmatram ga i ne sećam se da sam ga ikada video ovako ozbiljnog, napetog, kao da će da eksplodira. I odjednom se opusti: "Imaš li kakvu vezu sa Banjalukom? Tamo su mi dva brata. Brinem za njih, ti to razumiješ. A jesmo se rasuli - roditelji su mi u Splitu, ništa ne znam o njima, jedan brat mi je u Cazinu, jedan u Tuzli, nas dvojica smo ovdje. Možda pucamo jedan na drugog". Onda naglo ustade, uze moj pištolj i papire, nasmeši se i reče da se odmah vraća. I vratio se za manje od pola sata. Nasmejan, posve drugačiji, držao je u ruci potvrdu da sam pištolj predao brigadi "Zmaj od Bosne. Laknulo mi je, potapšem Nijaza po ramenu i buljim u potvrdu na kojoj je pečat s ljiljanima. Prvi put tako nešto posedujem. "Ne zaboravi, nisam ja bilo ko, zamenjujem komandanta artiljerije u Armiji Republike Bosne i Hercegovine", sad se već glasno smejao moj dugogodišnji prijatelj Nijaz Omanović. Snažno me zagrlio, kako je to uvek činio, i ukućane takođe, i, učinilo mi se, sumnjičavo vrteo glavom napuštajući dom u kojem se osećao kao u svojem. A ja sam osećao nelagodnost, teskobu, osećao sam kao kad nešto drago, nepovratno nestaje. Nove, snažne eksplozije potisnuše moja osećanja. Iznad krovova zviždale su granate i strah nas ponovo okuplja na stepeništu. Za trenutak obuzme me strah za Nijaza Omanovića. Ne znam kuda je pošao kao što ne znam ni gde padaju granate. Strah i brigu potisnu dilema: ko to šalje smrtonosne granate? Da li to oni s brda oko Sarajeva pucaju na mog prijatelja Omanovića, zaduženog za artiljeriju u Vrhovnoj komandi Armije "međunarodne priznate Republike Bosne i Hercegovine", ili je, pak, moj prijatelj naredio da se kazne pobunjeni "srboćetnici". Četvrtak, 21. maja 1992. Čitav dan je bilo mirno u gradu. Dovoljan je mali predah u sukobima zavađenih ratnika da grad brzo oživi. Prošao sam glavnom ulicom, tako je sada zovu, a nekada se zvala Titova, i prvi put sam od početka rata sreo Muju Čomića, davnašnjeg poznanika, još iz studentskih dana, inače najmlađeg nosioca "partizanske spomenice 1941", što je nekada imalo veliko značenje. Jedva da sam mu prišao, a već mi je u lice sasuo rafal ružnih reči. Nisam imao vremena ni da se iznenadim: "Ti si neozbiljan, naivan i glup. Rat je ovo. Svako izdvojeno mišljenje, svaki pokušaj samostalnog junaštva nije ništa drugo nego izdaja. Izdajnicima niko ne prašta. Zapamti, čovječe, vodi se prljav i nemilosrdan rat. Pobjednici će biti samo oni koji prežive, nema mrtvih pobjednika. I konačno, ućuti! Jezik je ponekad opasniji od puške". Ništa nisam razumeo, Muju Čumića, buljio sam u njega i čim bih pokušao nešto da kažem, pružio bi ruku prema mom licu. "Nije ovo tvoje vrijeme!" Tako me ružio Mujo i krenuo. Uzalud pokušavam, pristižući ga, da ga odobrovoljim i da mu kažem o čemu se radi. Shvatajući dobronamernim Mujino upozorenje, razmišljao sam s kim sam i o čemu razgovarao i odjednom mi postade sve jasno. juče sam u Nemanjinoj ulici, kojom inače idem i na posao i sa posla, video grupu sarajevskih generala "bivše Jugoslovenske narodne armije", poznanike iz skupštinskih dvorana i sa partijskih skupova. Imao sam utisak da su se vraćali sa nekog važnog dogovora, a nedavno sam čuo, u šta nisam verovao, da su upravo general Džemil Šarac, Milan Ačić, Anton Lukežić i Salih Osmanbegović savetnici Alije Izetbegovića za vojna pitanja. Zastali su, tako sam ih stigao, pored ogromne krvave mrlje na ulici gde je nekoga razbucala granata. "Evo šta nam čine ovi tvoji s brda", procedi Osmanbegović. Trznem se i ljutito uzvratim: "Zašto moji, pa oni su i tvoji. Ja im nisam bio general niti sam im komandovao". "Oni ne mogu biti moji, hoće da dijele Bosnu, a Bosna se ne može dijeliti", ljutito govori Osmanbegović. Sada vidim da je bolje bilo da sam ćutao. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.