Крвава кошуља сарајевска (6)

Страх је стални посјетилац, а смрт, не зна се са које стране се очекује. Комшија Мустафа, у чијем кафићу у приземљу зграде су се раније често састајали људи из црних лимузина, обилази станове у пратњи петорице који претресају и траже оружје. На његовом рукаву је сада видљив знак "Патриотске лиге". Елитни сарајевски ратник се распознаје и с пиштољима - два који висе на куковима и трећим под пазухом

Изненада на улазним вратима чујемо снажно лупање, све јаче, уз позиве и псовке. Пожурујемо дежурне стражаре у стубишту Aцу Кнежевића и Фрању Ластавеца, разбиће нам врата како ударају, а деца улећу у станове. Страх долази у посету и ко зна шта је коме прозујало кроз главу док су уклањане металне полице с врата и док нису ушли људи што су тражили Мустафу Шошића. Двојица млађих, придошлих људи, без поздрава је, између нас, престрашених, протрчало до шестог спрата гдје је Мустафа још певушио: гори Илиџа, гори Лукавица. Повучем се у стан и са запрепаштењем видим како без страха, пркосећи Бог зна чему и коме, Јелена, моја кћерка, заједно са Иваном и Мајом, децом професора Барбалића, пред отвореним балконом седе и тихо пребиру прстима по гитари и певају: Ђурђевдан је, а ја нисам с оним кога волим. По балкону пружила се бака, поражена вешћу да гори Илиџа и Лукавица, и буљи у мрачан град. Погледам према Требевићу и према Илиџи. Требевић високо подигао небо па се преко седла на Златишту види бакарна румен као кад вулканска лава исијава. Нешто гори. Из правца Илиџе не примећујем ништа. Враћам се у ходник, извлачим троје младих, љут на њих, а комшије још седе у мраку и муку. Одједном чујемо врисак, гласан плач и јецај. Двојица новопридошлих вуку низ степениште Мустафу Шошића, скрушеног као просушена смоква. Неизвјесност није дуго трајала: сазнали смо да су међу иним ту ноћ, херојски, "голим прсима против леденог тенковског челика", погинула двојица најближих Мустафиних пријатеља, конобара из кафића у приземљу. И даље је мрачно и тихо. Разишли смо се. Не чују се ни гранате у даљини, посустали уморни ратници, као и ми, уосталом. Сви смо се повукли у станове ћутке, свако у свој брлог у којем ћемо, одевени и обувени, покушати да одагнамо страх и заспимо. A смрт? Не зна се на ком нас месту очекује, па ми њу морамо чекати на сваком месту. Недеља, 17. маја 1992. И у стубишту имамо нова лица: у напуштене станове српских породица уселили су се нови људи. Моја комшиница Божана, која као сува спужва упија све информације, у поверењу нам је саопштила да су у стан на првом спрату уселиле три младе девојке, "није ваљда оно што мислим", рече она, озбиљно и помало љута. Ништа се тако брзо не осуши као сузе, посебно у рату. Гледам са балкона Мустафу Шошића, уређен са два пиштоља на куковима и трећим под пазухом, са два ножа различите величине и шареним гајтаном за појасом који пада до изнад колена, закачио моторолу у предњи џеп, ето тако изгледа модеран елитни сарајевски ратник. На рукаву му видљив знак "Патриотске лиге". Нико више о њему не говори као о бившем морепловцу, "малом са палубе", ни најоштрији критичари његови, какав је Хилмија Јерковић, којем је, болесном, сметала бука у кафићу и испред кафића до касно у ноћ, не говоре ни како, ни чиме се обогатио. Комшије, посебно мушкарци, све чешће се заустављају пред кафићем, попију по неко пиће, јер је у домаћим залихама понестало, а у читавом граду поодавно је све опљачкано. Пет наоружаних људи, у црним војничким оделима, креираним за посебне прилике и специјалне јединице, зауставило се пред кафићем, војнички поздравило Мустафу Шошића и кренуло са њим према улазу у наше стубиште. Повлачим се с балкона у стан и готово сударим се са Мустафином супругом Љиљом, младом шармантном женом која се упорно извињава што се њен трогодишњи син, чим су врата отворена, искраде и право к нама. "Знам ја да је немиран, а Мустафа му све повлађује", говори Љиља. Пролазим поред ње до улазних врата стана, наслањам главу на врата и слушам тежак војнички корак по степеништу. Мустафа улази у свој мали стан, а петорица настављају уз степениште. Не одмичем се од врата, већ знам шта ово значи и шта ће се десити. Мој пиштољ је на столу и сви потребни папири, али не могу да се ослободим ни страха ни мисли шта ако подеру папире? Чуо сам већ за такве случајеве и за последице. Хоће ли се опет комшија Мусфата испречити испред улазних врата и заштитити моју породицу, како је то већ урадио. Причао сам најближим пријатељима о свом заштитнику, препричавао сваку реч коју сам чуо и сваки детаљ који сам видео кроз шпијунку" на вратима када су раније навраћали незвани и незнани гости и кад су станове претурали и претраживали трагајући за оружјем, дојављивачима, петом колоном и "србоћетницима". "Кад се зао човек претвара да је добар, тада је најгори", упозоравали су ме пријатељи. Лупање на моја врата било је тако бучно да је морао чути и Мустафа. Полако отворим врата и већ видим Мустафу. Спустио руку на раме једном од петорице, а другом показује низ степенице: "Они су моја брига. Знам и где им је прашина у стану, а не да не бих знао за оружје. Ја гарантујем за њих". Војници се љубазно поздравише и одоше, с њима и Мустафа. Видим их поново с балкона, седе пред кафићем и пију. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.