Krvava košulja sarajevska (6)

Strah je stalni posjetilac, a smrt, ne zna se sa koje strane se očekuje. Komšija Mustafa, u čijem kafiću u prizemlju zgrade su se ranije često sastajali ljudi iz crnih limuzina, obilazi stanove u pratnji petorice koji pretresaju i traže oružje. Na njegovom rukavu je sada vidljiv znak "Patriotske lige". Elitni sarajevski ratnik se raspoznaje i s pištoljima - dva koji vise na kukovima i trećim pod pazuhom

Iznenada na ulaznim vratima čujemo snažno lupanje, sve jače, uz pozive i psovke. Požurujemo dežurne stražare u stubištu Acu Kneževića i Franju Lastaveca, razbiće nam vrata kako udaraju, a deca uleću u stanove. Strah dolazi u posetu i ko zna šta je kome prozujalo kroz glavu dok su uklanjane metalne police s vrata i dok nisu ušli ljudi što su tražili Mustafu Šošića. Dvojica mlađih, pridošlih ljudi, bez pozdrava je, između nas, prestrašenih, protrčalo do šestog sprata gdje je Mustafa još pevušio: gori Ilidža, gori Lukavica. Povučem se u stan i sa zaprepaštenjem vidim kako bez straha, prkoseći Bog zna čemu i kome, Jelena, moja kćerka, zajedno sa Ivanom i Majom, decom profesora Barbalića, pred otvorenim balkonom sede i tiho prebiru prstima po gitari i pevaju: Đurđevdan je, a ja nisam s onim koga volim. Po balkonu pružila se baka, poražena vešću da gori Ilidža i Lukavica, i bulji u mračan grad. Pogledam prema Trebeviću i prema Ilidži. Trebević visoko podigao nebo pa se preko sedla na Zlatištu vidi bakarna rumen kao kad vulkanska lava isijava. Nešto gori. Iz pravca Ilidže ne primećujem ništa. Vraćam se u hodnik, izvlačim troje mladih, ljut na njih, a komšije još sede u mraku i muku. Odjednom čujemo vrisak, glasan plač i jecaj. Dvojica novopridošlih vuku niz stepenište Mustafu Šošića, skrušenog kao prosušena smokva. Neizvjesnost nije dugo trajala: saznali smo da su među inim tu noć, herojski, "golim prsima protiv ledenog tenkovskog čelika", poginula dvojica najbližih Mustafinih prijatelja, konobara iz kafića u prizemlju. I dalje je mračno i tiho. Razišli smo se. Ne čuju se ni granate u daljini, posustali umorni ratnici, kao i mi, uostalom. Svi smo se povukli u stanove ćutke, svako u svoj brlog u kojem ćemo, odeveni i obuveni, pokušati da odagnamo strah i zaspimo. A smrt? Ne zna se na kom nas mestu očekuje, pa mi nju moramo čekati na svakom mestu. Nedelja, 17. maja 1992. I u stubištu imamo nova lica: u napuštene stanove srpskih porodica uselili su se novi ljudi. Moja komšinica Božana, koja kao suva spužva upija sve informacije, u poverenju nam je saopštila da su u stan na prvom spratu uselile tri mlade devojke, "nije valjda ono što mislim", reče ona, ozbiljno i pomalo ljuta. Ništa se tako brzo ne osuši kao suze, posebno u ratu. Gledam sa balkona Mustafu Šošića, uređen sa dva pištolja na kukovima i trećim pod pazuhom, sa dva noža različite veličine i šarenim gajtanom za pojasom koji pada do iznad kolena, zakačio motorolu u prednji džep, eto tako izgleda moderan elitni sarajevski ratnik. Na rukavu mu vidljiv znak "Patriotske lige". Niko više o njemu ne govori kao o bivšem moreplovcu, "malom sa palube", ni najoštriji kritičari njegovi, kakav je Hilmija Jerković, kojem je, bolesnom, smetala buka u kafiću i ispred kafića do kasno u noć, ne govore ni kako, ni čime se obogatio. Komšije, posebno muškarci, sve češće se zaustavljaju pred kafićem, popiju po neko piće, jer je u domaćim zalihama ponestalo, a u čitavom gradu poodavno je sve opljačkano. Pet naoružanih ljudi, u crnim vojničkim odelima, kreiranim za posebne prilike i specijalne jedinice, zaustavilo se pred kafićem, vojnički pozdravilo Mustafu Šošića i krenulo sa njim prema ulazu u naše stubište. Povlačim se s balkona u stan i gotovo sudarim se sa Mustafinom suprugom Ljiljom, mladom šarmantnom ženom koja se uporno izvinjava što se njen trogodišnji sin, čim su vrata otvorena, iskrade i pravo k nama. "Znam ja da je nemiran, a Mustafa mu sve povlađuje", govori Ljilja. Prolazim pored nje do ulaznih vrata stana, naslanjam glavu na vrata i slušam težak vojnički korak po stepeništu. Mustafa ulazi u svoj mali stan, a petorica nastavljaju uz stepenište. Ne odmičem se od vrata, već znam šta ovo znači i šta će se desiti. Moj pištolj je na stolu i svi potrebni papiri, ali ne mogu da se oslobodim ni straha ni misli šta ako poderu papire? Čuo sam već za takve slučajeve i za posledice. Hoće li se opet komšija Musfata isprečiti ispred ulaznih vrata i zaštititi moju porodicu, kako je to već uradio. Pričao sam najbližim prijateljima o svom zaštitniku, prepričavao svaku reč koju sam čuo i svaki detalj koji sam video kroz špijunku" na vratima kada su ranije navraćali nezvani i neznani gosti i kad su stanove preturali i pretraživali tragajući za oružjem, dojavljivačima, petom kolonom i "srboćetnicima". "Kad se zao čovek pretvara da je dobar, tada je najgori", upozoravali su me prijatelji. Lupanje na moja vrata bilo je tako bučno da je morao čuti i Mustafa. Polako otvorim vrata i već vidim Mustafu. Spustio ruku na rame jednom od petorice, a drugom pokazuje niz stepenice: "Oni su moja briga. Znam i gde im je prašina u stanu, a ne da ne bih znao za oružje. Ja garantujem za njih". Vojnici se ljubazno pozdraviše i odoše, s njima i Mustafa. Vidim ih ponovo s balkona, sede pred kafićem i piju. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.