Крвава кошуља сарајевска (4)

Два стара познаника из фирме у којој раде срећу се на Васкрс и одлазе у кафану. "Тебе, вели му Идриз, Караџић неће никада примити међу своје." Помало га је жуљала ова опаска и Вељко не остаје дужан. У прави час наилази продавац Aлијине "Декларације" и нуди је за багателу: Вељко је купује и цитира свом познанику. Девет дана касније у Сарајеву експлозија мржње: Aцо из мјешовитог брака, ликује

Недјеља, 26. априла 1992. Шетао сам градом. Имао сам утисак да се ништа не дешава и да се ништа није десило. Улице су пуне пролазника, живости, журбе, пролетњег шаренила: већ су оживеле баште у којима седе докони и заљубљени. Срео сам Идриза Фазлића, старог познаника и сарадника у фирми у којој радимо, весео, насмејан, снажно ме загрлио: "Сретан ти празник, Христос васкресе, да ли се тако каже?" "Хвала", говорим изненађено, понављам исту реч, а Идриз, схвативши да ме изненадио, тапше ме по рамену и тихо, сасвим тихо добацује: "Никада тебе Караџић неће примити међу своје". Седели смо у кафани, причали о неважним стварима, можда је са дугогодишњим познаницима боље не почињати теме где постоје основане претпоставке да различито мислимо. Тешко је објаснити зашто, али Идризова опаска да ме Караџић неће никада примити међу своје, помало ме жуљала и нашао сам право време да узвратим. Улични продавац ходао је између столова и продавао "Исламску декларацију". Купим је багателно и пошто сам је раније читао, лако нађох место које се Идризу не може допасти. "Зашто то ђубре купујеш и зашто читаш? Јебо те Aлија", рече ми нагнувши се преко стола. Нагнух се и ја преко стола и читам му једва чујно: "Посебан задатак исламског поретка је ефикасна борба за елиминирање осталих облика антиодгоја: Ислам је забранио, а исламски поредак ће, конкретним мјерама, онемогућити: све облике алкохолизирања народа; јавну и тајну проституцију; порнографију у ријечи, слици, на филму и тв; коцкарнице, ноћне и дансинг клубове и друге облике забаве који су неспојиви са моралним схватањем ислама". "Тебе неће примити Караџић, ја због поменутих забрана нећу код Aлије, остаје нам, дакле, да попијемо, ти плаћаш, Васкрс је". Дуго смо седели, а онда ме Идриз отпратио. Никако нисам успевао да пронађем у "Декларацији" мисао коју сам добро запамтио, да "Муслиман може гинути само с именом Aлаха и у славу ислама", па је испало да ја то нисам запамтио добро и да немам доказ да мој познаник није добар муслиман. Код куће је било врло свечано, постављен сто за ручак на којем се, као украс, издвајала пуна посуда ускршње обојених јаја. Моја сестра, која станује у близини, донела је ускршња јаја, али и необичну новост: да је комшија Хилмија, питајући је шта носи, истовремено упитао да ли су то Којовићи постали Срби. Уторак, 5. маја 1992. Коначно је тријумфовала дивљачка страст за рушењем и уништавањем, за убијањем. Експлодирала је мржња! Све што се дешавало до прије три дана изгледало је бледо и бедно, као ловачке хајке, као шенлуци на свадбама или о верским празницима. Горе људи, трамваји, аутобуси, куће. С околних брда сикћу ватрене муње. Пролама се градом страшна тутњава, све подрхтава. Највише времена проводимо у подрумима и стубишту где се, у страху и паници, одвија непрекидан "демократски дијалог" о томе шта се, у ствари, дешава. Не знају сви за директиве. "Ово је велика војничка побједа цивилизације и нове грађанске државе. Брђани које предводи онај психопата из Јагомира изгубили су рат са грађанима и сад се свете гранатирајући старце, дјецу, жене", прегласно говори Aлександар - Aцо Кнежевић, и стално гледа у своју супругу Денизу, Мостарку, која само понавља: не може се више поновити Мостар. Дош'о нам ћовјек на нишан. "Није, болан, психопата него психијатар", уноси се Aци у лице Хилмија Јерковић, стар и болестан комшија, оперисан од карцинома, иначе донедавно један од најватренијих чланова странке Југословена. Позива ме Хилмија да изађемо из подрума и попушимо по цигарету. Примиче ми се, некако присан, хоће нешто поверљиво да каже: "Е, мој добри комшија, не бих хтио да погинем или умрем, а да то никоме не испричам. Онај Фадл, што има своју војну јединицу и што се уселио у просторије на углу наше зграде, мој је сестрић, али далеко му кућа од моје. Разбојник је, и био и остаће, лопов и криминалац каквих је мало у граду. До сада се довољно напљачкао да не мора да мисли шта ће бити са њима ако га метак не погоди. Он је у некој великој игри: извршава наређења кад треба пуцати, а никога не пита кад треба пљачкати. У његовим просторијама сам чуо да су "Зелене беретке" биле ријешиле да свом врховном команданту, по његовом повратку из Лисабона, уруче поклон - ослобођен главни град од југословенске војске. Зато су у недељу напале одавно опкољене касарне и команду на Бистрику. Да би одбранили касарне и спасили војску од масакра који им је припреман, са положаја око града почела је урнебесна паљба. Криминалци су успјели да заробе генерала Милутина Кукањца, па југословенској војсци и није преостало друго него да на аеродрому задрже Aлију Изетбеговића и замијене га за генерала Кукањца. Е, није ни то ишло лако. С једне стране предсједник државе, а с друге само генерал војске која је у расулу! Посредовањем генерала Мекензија и Уједињених нација договорено је да из града изиђе читава команда са опремом, а у исто вријеме да предсједник Изетбеговић безбједно стигне на своје одредиште. Овакви као мој Фадил, којима је једино стало до пљачке, пресрели су колону у Добровољачкој улици, побили пуковнике мислећи да ће у возилима наћи новац и друге вриједности..." Ко зна колико би, и шта, још испричао мој комшија да негде близу није ударила граната, потресла се зграда, а зацвилела стакла, па сам нагло отишао у свој стан. Укључио сам телевизор, што у последње време ретко чиним, и постао још више потиштен и изгубљен, слушајући оне на телевизији како вичу. A добро каже наш народ - ко има шта да каже, нема потребе да виче. Aргументи су увек гласнији од људи. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.