Krvava košulja sarajevska (4)

Dva stara poznanika iz firme u kojoj rade sreću se na Vaskrs i odlaze u kafanu. "Tebe, veli mu Idriz, Karadžić neće nikada primiti među svoje." Pomalo ga je žuljala ova opaska i Veljko ne ostaje dužan. U pravi čas nailazi prodavac Alijine "Deklaracije" i nudi je za bagatelu: Veljko je kupuje i citira svom poznaniku. Devet dana kasnije u Sarajevu eksplozija mržnje: Aco iz mješovitog braka, likuje

Nedjelja, 26. aprila 1992. Šetao sam gradom. Imao sam utisak da se ništa ne dešava i da se ništa nije desilo. Ulice su pune prolaznika, živosti, žurbe, proletnjeg šarenila: već su oživele bašte u kojima sede dokoni i zaljubljeni. Sreo sam Idriza Fazlića, starog poznanika i saradnika u firmi u kojoj radimo, veseo, nasmejan, snažno me zagrlio: "Sretan ti praznik, Hristos vaskrese, da li se tako kaže?" "Hvala", govorim iznenađeno, ponavljam istu reč, a Idriz, shvativši da me iznenadio, tapše me po ramenu i tiho, sasvim tiho dobacuje: "Nikada tebe Karadžić neće primiti među svoje". Sedeli smo u kafani, pričali o nevažnim stvarima, možda je sa dugogodišnjim poznanicima bolje ne počinjati teme gde postoje osnovane pretpostavke da različito mislimo. Teško je objasniti zašto, ali Idrizova opaska da me Karadžić neće nikada primiti među svoje, pomalo me žuljala i našao sam pravo vreme da uzvratim. Ulični prodavac hodao je između stolova i prodavao "Islamsku deklaraciju". Kupim je bagatelno i pošto sam je ranije čitao, lako nađoh mesto koje se Idrizu ne može dopasti. "Zašto to đubre kupuješ i zašto čitaš? Jebo te Alija", reče mi nagnuvši se preko stola. Nagnuh se i ja preko stola i čitam mu jedva čujno: "Poseban zadatak islamskog poretka je efikasna borba za eliminiranje ostalih oblika antiodgoja: Islam je zabranio, a islamski poredak će, konkretnim mjerama, onemogućiti: sve oblike alkoholiziranja naroda; javnu i tajnu prostituciju; pornografiju u riječi, slici, na filmu i tv; kockarnice, noćne i dansing klubove i druge oblike zabave koji su nespojivi sa moralnim shvatanjem islama". "Tebe neće primiti Karadžić, ja zbog pomenutih zabrana neću kod Alije, ostaje nam, dakle, da popijemo, ti plaćaš, Vaskrs je". Dugo smo sedeli, a onda me Idriz otpratio. Nikako nisam uspevao da pronađem u "Deklaraciji" misao koju sam dobro zapamtio, da "Musliman može ginuti samo s imenom Alaha i u slavu islama", pa je ispalo da ja to nisam zapamtio dobro i da nemam dokaz da moj poznanik nije dobar musliman. Kod kuće je bilo vrlo svečano, postavljen sto za ručak na kojem se, kao ukras, izdvajala puna posuda uskršnje obojenih jaja. Moja sestra, koja stanuje u blizini, donela je uskršnja jaja, ali i neobičnu novost: da je komšija Hilmija, pitajući je šta nosi, istovremeno upitao da li su to Kojovići postali Srbi. Utorak, 5. maja 1992. Konačno je trijumfovala divljačka strast za rušenjem i uništavanjem, za ubijanjem. Eksplodirala je mržnja! Sve što se dešavalo do prije tri dana izgledalo je bledo i bedno, kao lovačke hajke, kao šenluci na svadbama ili o verskim praznicima. Gore ljudi, tramvaji, autobusi, kuće. S okolnih brda sikću vatrene munje. Prolama se gradom strašna tutnjava, sve podrhtava. Najviše vremena provodimo u podrumima i stubištu gde se, u strahu i panici, odvija neprekidan "demokratski dijalog" o tome šta se, u stvari, dešava. Ne znaju svi za direktive. "Ovo je velika vojnička pobjeda civilizacije i nove građanske države. Brđani koje predvodi onaj psihopata iz Jagomira izgubili su rat sa građanima i sad se svete granatirajući starce, djecu, žene", preglasno govori Aleksandar - Aco Knežević, i stalno gleda u svoju suprugu Denizu, Mostarku, koja samo ponavlja: ne može se više ponoviti Mostar. Doš'o nam ćovjek na nišan. "Nije, bolan, psihopata nego psihijatar", unosi se Aci u lice Hilmija Jerković, star i bolestan komšija, operisan od karcinoma, inače donedavno jedan od najvatrenijih članova stranke Jugoslovena. Poziva me Hilmija da izađemo iz podruma i popušimo po cigaretu. Primiče mi se, nekako prisan, hoće nešto poverljivo da kaže: "E, moj dobri komšija, ne bih htio da poginem ili umrem, a da to nikome ne ispričam. Onaj Fadl, što ima svoju vojnu jedinicu i što se uselio u prostorije na uglu naše zgrade, moj je sestrić, ali daleko mu kuća od moje. Razbojnik je, i bio i ostaće, lopov i kriminalac kakvih je malo u gradu. Do sada se dovoljno napljačkao da ne mora da misli šta će biti sa njima ako ga metak ne pogodi. On je u nekoj velikoj igri: izvršava naređenja kad treba pucati, a nikoga ne pita kad treba pljačkati. U njegovim prostorijama sam čuo da su "Zelene beretke" bile riješile da svom vrhovnom komandantu, po njegovom povratku iz Lisabona, uruče poklon - oslobođen glavni grad od jugoslovenske vojske. Zato su u nedelju napale odavno opkoljene kasarne i komandu na Bistriku. Da bi odbranili kasarne i spasili vojsku od masakra koji im je pripreman, sa položaja oko grada počela je urnebesna paljba. Kriminalci su uspjeli da zarobe generala Milutina Kukanjca, pa jugoslovenskoj vojsci i nije preostalo drugo nego da na aerodromu zadrže Aliju Izetbegovića i zamijene ga za generala Kukanjca. E, nije ni to išlo lako. S jedne strane predsjednik države, a s druge samo general vojske koja je u rasulu! Posredovanjem generala Mekenzija i Ujedinjenih nacija dogovoreno je da iz grada iziđe čitava komanda sa opremom, a u isto vrijeme da predsjednik Izetbegović bezbjedno stigne na svoje odredište. Ovakvi kao moj Fadil, kojima je jedino stalo do pljačke, presreli su kolonu u Dobrovoljačkoj ulici, pobili pukovnike misleći da će u vozilima naći novac i druge vrijednosti..." Ko zna koliko bi, i šta, još ispričao moj komšija da negde blizu nije udarila granata, potresla se zgrada, a zacvilela stakla, pa sam naglo otišao u svoj stan. Uključio sam televizor, što u poslednje vreme retko činim, i postao još više potišten i izgubljen, slušajući one na televiziji kako viču. A dobro kaže naš narod - ko ima šta da kaže, nema potrebe da viče. Argumenti su uvek glasniji od ljudi. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.