Крвава кошуља сарајевска (3)

С првим мраком почиње пуцњава, уводе се ноћне страже на улазима у зграде. Двојицу комшија, који су ноћ провели дежурајући и прекраћујући је на разне начине, дочекује љубазним јутарњим поздравом Мустафа, коме се поглед задржа на једној лименки на којој је написано ћирилицом - пепељара. Напрегну се и шутну је: "Озбиљни људи не смију себи дозволити глупости због којих се у овом времену може настрадати"

Неко је тражио, а овде се никада не зна ко шта тражи, али се слепо спроводи, да се у свим стамбеним објектима организују ноћне страже. Прошлу ноћ провео сам у бесмисленом дежурству на улазним вратима. Причало се о уличним бандама, пљачкашима, и убиствима. Држимо закључана врата, на њих са унутрашње стране наслонимо велике металне полице донесене из једног напуштеног кафића, а од наоружања имамо само мој пиштољ којег сваке ноћи носи неко други. Убојито оружје које има комшија Мустафа Шошић служи, изгледа, за његову личну одбрану. Дежурао сам са др Николом Барбалићем, озбиљним, мирним и увек рационалним човеком, професором математике на Машинском факултету, који је сушта супротност својој врло жовијалној, па и агресивној супрузи, иначе ћерки једног од најутицајнијих Хрвата револуционара из Другог светског рата у БиХ. Она нити хоће нити може да прикрије мржњу према "србијанско-црногорском агресору, који је починио невјероватне злочине у Словенији и Хрватској, а ако се не дотуче, учиниће и у БиХ". Хладну и мрачну ноћ прекраћивали смо на разне начине, понајвише буљећи у празну ноћ, која је, зачудо, била мирна. Сваки пут, кад би дохватио флашу ракије коју смо имали, професор је понављао исту мисао: пошто не знамо шта ће бити сутра, зато ноћас будимо задовољни. Кад се мало разданило, извадио је из џепа "Исламску декларацију" Aлије Изетбеговића, коју је, како рече, купио јуче од уличних продавача, а било их је по читавом граду. Прочитао је књижицу са занимањем, и није, како је рекао, успео да одгонетне колико је њена садржина опасна у овом смутном времену као идеологија или као програм. A применљива? Показа ми подвучен цитат који га је натерао да анализира наше стубиште: "Исламски поредак може се остварити само у земљама у којима муслимани представљају већину становништва. Без овог исламски поредак се своди само на власт и може се претворити у насиље". Математичар се претворио у аналитичара и, признајем, изненадио ме подацима, које, без њега, не бих, сигурно, никада сазнао. У нашем стубишту је двадесет стамбених јединица. Од тога, пет је чисто муслиманских породица, шест српских, две хрватске, једна јеврејска и шест мешовитих бракова. Од мешовитих бракова, три муслимана су ожењена Српкињама, један Србин је ожењен муслиманском, један Хрват је ожењен Српкињом и један Србин је ожењен Хрватицом. "Југославије више нема", наставља мој саговорник, "нема, дакле, ни Југословена; кад све смијешаш, поставиш на своје мјесто, има ли шанси за већину"? "Има, из нашег стубишта четири српске породице отишле су далеко", хтедох се нашалити, али није тако изгледало. С првим мраком почело је да пуца по граду и око града. Већ се привикавамо на пуцњаву не питајући ни ко пуца ни зашто пуца. Синоћ је, прича се, у насељу испод нашег, такође предвече, запуцало. Људи, већ избезумљени од страха, затварају се у куће и подруме, а криминалци потом мирно и без страха опљачкали самопослугу, однели новац, пиће, цигарете, козметику. Први јутарњи поздрав, на завршетку дежурства, донео нам је Мустафа Шошић, обратио нам се некако љубазно и покровитељски. A онда, сав напрегнут, као извођач казненог ударца на некој одлучујућој фудбалској утакмици, снажно је шутнуо лименку, празну конзерву која се откотрљала према подруму, а коју смо користили као пепељару и на којој је др Барбалић ћирилицом написао: пепељара. "Озбиљни људи не смију себи допуштати глупости због којих се у овом времену може настрадати", рекао је Мустафа и отишао. Доктор Барбалић је црним фломастером, крупним словима, с друге стране лименке, написао: пепелиница, и то латиницом. Испробао сам своју фудбалску вештину, снажно шутнуо лименку коју више ни Мустафа ни Никола нису могли пронаћи, откотрљала се у прљаву воду у нашем подруму. И док су негде штектали калашњикови и митраљези, по други пут сам читао "Исламску декларацију". Aко и нисам схватио права значења Изетбеговићевог програма, почињем да схватам зашто се продаје по граду и зашто је читам по други пут. (Наставиће се) СЕСТРИНA ПРИЧA Понедељак, 6. априла 1992. Скоро ће поноћ, осећам се изгубљено и празно. Ваљда је то зато што ништа не разумем. Да ли то почиње рат и против кога? Набрајам полугласно, сам себи, војне касарне у граду и никад нисам сигуран да ли их набројим шест или седам. A силна војска у касарнама, и страшно наоружање. Ко то сме и ко може на такву силу? Неспособан да мислим и записујем одлазим у собу осамнаестогодишње ћерке која читаво вече слуша "Партибрејкерсе", београдску групу која је управо имала сјајан концерт у Сарајеву. Ћерка ми саопштава, пуна радости, да је група, после великих и озбиљних проблема, успела да оде из града и стигне у Београд. Покушавам да заспим, а притиска ме прича моје сестре коју је данас пенушаво испричала, да су Срби змије отровнице, љути поскоци. Aко их оставиш на миру, можеш поред њих да спокојно проводиш године и векове. Они не нападају. A, ако, не дај Боже, угрозиш змијско гнездо, или још горе, ако им станеш на тело, њихов савршени одбрамбени механизам реаговаће муњевито, смртоносним уједом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.