Krvava košulja sarajevska (3)

S prvim mrakom počinje pucnjava, uvode se noćne straže na ulazima u zgrade. Dvojicu komšija, koji su noć proveli dežurajući i prekraćujući je na razne načine, dočekuje ljubaznim jutarnjim pozdravom Mustafa, kome se pogled zadrža na jednoj limenki na kojoj je napisano ćirilicom - pepeljara. Napregnu se i šutnu je: "Ozbiljni ljudi ne smiju sebi dozvoliti gluposti zbog kojih se u ovom vremenu može nastradati"

Neko je tražio, a ovde se nikada ne zna ko šta traži, ali se slepo sprovodi, da se u svim stambenim objektima organizuju noćne straže. Prošlu noć proveo sam u besmislenom dežurstvu na ulaznim vratima. Pričalo se o uličnim bandama, pljačkašima, i ubistvima. Držimo zaključana vrata, na njih sa unutrašnje strane naslonimo velike metalne police donesene iz jednog napuštenog kafića, a od naoružanja imamo samo moj pištolj kojeg svake noći nosi neko drugi. Ubojito oružje koje ima komšija Mustafa Šošić služi, izgleda, za njegovu ličnu odbranu. Dežurao sam sa dr Nikolom Barbalićem, ozbiljnim, mirnim i uvek racionalnim čovekom, profesorom matematike na Mašinskom fakultetu, koji je sušta suprotnost svojoj vrlo žovijalnoj, pa i agresivnoj supruzi, inače ćerki jednog od najuticajnijih Hrvata revolucionara iz Drugog svetskog rata u BiH. Ona niti hoće niti može da prikrije mržnju prema "srbijansko-crnogorskom agresoru, koji je počinio nevjerovatne zločine u Sloveniji i Hrvatskoj, a ako se ne dotuče, učiniće i u BiH". Hladnu i mračnu noć prekraćivali smo na razne načine, ponajviše buljeći u praznu noć, koja je, začudo, bila mirna. Svaki put, kad bi dohvatio flašu rakije koju smo imali, profesor je ponavljao istu misao: pošto ne znamo šta će biti sutra, zato noćas budimo zadovoljni. Kad se malo razdanilo, izvadio je iz džepa "Islamsku deklaraciju" Alije Izetbegovića, koju je, kako reče, kupio juče od uličnih prodavača, a bilo ih je po čitavom gradu. Pročitao je knjižicu sa zanimanjem, i nije, kako je rekao, uspeo da odgonetne koliko je njena sadržina opasna u ovom smutnom vremenu kao ideologija ili kao program. A primenljiva? Pokaza mi podvučen citat koji ga je naterao da analizira naše stubište: "Islamski poredak može se ostvariti samo u zemljama u kojima muslimani predstavljaju većinu stanovništva. Bez ovog islamski poredak se svodi samo na vlast i može se pretvoriti u nasilje". Matematičar se pretvorio u analitičara i, priznajem, iznenadio me podacima, koje, bez njega, ne bih, sigurno, nikada saznao. U našem stubištu je dvadeset stambenih jedinica. Od toga, pet je čisto muslimanskih porodica, šest srpskih, dve hrvatske, jedna jevrejska i šest mešovitih brakova. Od mešovitih brakova, tri muslimana su oženjena Srpkinjama, jedan Srbin je oženjen muslimanskom, jedan Hrvat je oženjen Srpkinjom i jedan Srbin je oženjen Hrvaticom. "Jugoslavije više nema", nastavlja moj sagovornik, "nema, dakle, ni Jugoslovena; kad sve smiješaš, postaviš na svoje mjesto, ima li šansi za većinu"? "Ima, iz našeg stubišta četiri srpske porodice otišle su daleko", htedoh se našaliti, ali nije tako izgledalo. S prvim mrakom počelo je da puca po gradu i oko grada. Već se privikavamo na pucnjavu ne pitajući ni ko puca ni zašto puca. Sinoć je, priča se, u naselju ispod našeg, takođe predveče, zapucalo. Ljudi, već izbezumljeni od straha, zatvaraju se u kuće i podrume, a kriminalci potom mirno i bez straha opljačkali samoposlugu, odneli novac, piće, cigarete, kozmetiku. Prvi jutarnji pozdrav, na završetku dežurstva, doneo nam je Mustafa Šošić, obratio nam se nekako ljubazno i pokroviteljski. A onda, sav napregnut, kao izvođač kaznenog udarca na nekoj odlučujućoj fudbalskoj utakmici, snažno je šutnuo limenku, praznu konzervu koja se otkotrljala prema podrumu, a koju smo koristili kao pepeljaru i na kojoj je dr Barbalić ćirilicom napisao: pepeljara. "Ozbiljni ljudi ne smiju sebi dopuštati gluposti zbog kojih se u ovom vremenu može nastradati", rekao je Mustafa i otišao. Doktor Barbalić je crnim flomasterom, krupnim slovima, s druge strane limenke, napisao: pepelinica, i to latinicom. Isprobao sam svoju fudbalsku veštinu, snažno šutnuo limenku koju više ni Mustafa ni Nikola nisu mogli pronaći, otkotrljala se u prljavu vodu u našem podrumu. I dok su negde štektali kalašnjikovi i mitraljezi, po drugi put sam čitao "Islamsku deklaraciju". Ako i nisam shvatio prava značenja Izetbegovićevog programa, počinjem da shvatam zašto se prodaje po gradu i zašto je čitam po drugi put. (Nastaviće se) SESTRINA PRIČA Ponedeljak, 6. aprila 1992. Skoro će ponoć, osećam se izgubljeno i prazno. Valjda je to zato što ništa ne razumem. Da li to počinje rat i protiv koga? Nabrajam poluglasno, sam sebi, vojne kasarne u gradu i nikad nisam siguran da li ih nabrojim šest ili sedam. A silna vojska u kasarnama, i strašno naoružanje. Ko to sme i ko može na takvu silu? Nesposoban da mislim i zapisujem odlazim u sobu osamnaestogodišnje ćerke koja čitavo veče sluša "Partibrejkerse", beogradsku grupu koja je upravo imala sjajan koncert u Sarajevu. Ćerka mi saopštava, puna radosti, da je grupa, posle velikih i ozbiljnih problema, uspela da ode iz grada i stigne u Beograd. Pokušavam da zaspim, a pritiska me priča moje sestre koju je danas penušavo ispričala, da su Srbi zmije otrovnice, ljuti poskoci. Ako ih ostaviš na miru, možeš pored njih da spokojno provodiš godine i vekove. Oni ne napadaju. A, ako, ne daj Bože, ugroziš zmijsko gnezdo, ili još gore, ako im staneš na telo, njihov savršeni odbrambeni mehanizam reagovaće munjevito, smrtonosnim ujedom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.