Крвава кошуља сарајевска (27)

Најбесмисленије догађање је рат: доноси само мржњу, биједу, страдање и смрт. Рат у Сарајеву је гори од тога. У том бесмислу ништа није било тако ријетко као осмијех и права је срећа била дружити се са човјеком који је умио да се смије. Такав је био Дамир, увјерен да човјек мора имати будућност

Петак, 17. јуна 1994. Прошла су најдужа четири дана у мом животу. Само сам чекао, очекивао заправо, ко ће покуцати на моја врата. Око подне јављено ми је да се јавим Муратовићу у његов кабинет који је био врло близу зграде у којој сам становао. Делио нас је само осакаћени парк. Тражио је да напишем захтев за излазак из града, могу као разлог навести болести, а он ће ми издиктирати последњу реченицу. Док је говорио, његова секретарица љубазна, коју сам познавао одраније, већ је припремила хартију и оловку. Уписао сам и последњу реченицу у захтјеву: "Стан и све у стану остављам влади Републике Босне и Херцеговине." Вечерас сам поново посетио доктора Муратовића. Био је необично расположен, нудио ме пићем које сам одбио. Дао ми је полицијско решење да могу изићи из града и писмо Виктора Aндрејева, шефа цивилног сектора УНПРОФОР-а, којим обавештава министра да ће "У недељу, 19. јуна 1994. године, превести до Лукавице господина Вељка Којовића. Хтедох да се захвалим, али ме министар спречи. "Видећемо се ми опет, у неким бољим временима", говори смешећи се и пружи ми руку. Стегао сам је чврсто у знак захвалности. Субота, 18. јуна 1994. Сада верујем у немогуће и почиње мој пут у неизвесно. Дружим се са Дамиром Крижаном, можда, последњи пут. Не могу тачно и поуздано рећи када је све ово почело, али када сам видео прву локву људске крви на прљавом асфалту, првог одведеног човека и гранатом раскомадано тело, изгледало ми је да ће цео свет изумрети и да ће преживети само туга. Мржња је све заслепела, газила, мрвила и коначно убила све око себе. A мени се чинило, још увек, да је све дошло неочекивано, изненада, ваљда зато што сам заборавио да лаки поветарци најављују страшне олује. Рат је, заиста, најбесмисленије догађање: доноси само мржњу, беду, страдање и смрт. Рат у Сарајеву је и горе од тога. У том граду смо проводили кукаван живот, сапети као клештима међу рововима и рушевинама, приковани гранатама и снајперима док су надничари страха и мржње, упорно, смишљено и без икаквог обзира, уништавали све и узимали све. Тако је умирао град, умирали људи, са њима снови и успомене; од свега што се имало остала је само несхватљиво блиска туђина. Стешњен и споља и изнутра, осуђен да чами у чекању најгорег, човек није имао другог избора, него да сања како бежи, како дечачки зајаше сунце и оде где хоће и коме хоће. Јер, сви путеви су били блокирани и затворени, сви осим оних, који воде према гробљима. Ипак, понекад се дух копрца, искрсла би понека обична, сасвим обична ствар да занесе, блеснуло би однекуд право људско лице, пробудила се нада и сјај у очима. У тим ретким тренуцима кад обичне ствари добијају ново значење и нове вредности, кад се истински верује да живот није само збир неочекиваних страдања, а историја скуп великих несрећа, детаљи и ситнице дају смисао жељи да се преживи. То осећање нове вредности детаља и ситнице неприметно, кроз патње, ушло је и учврстило се у мојој души, па ми се чинило да сав мој живот, независно од свега што се око мене и са мном дешавало, постаје везан - заправо, сваки његов тренутак - за нешто што нисам познавао и што, по истој логици, нисам ни желео. Све што је истински ретко постаје драгоцено, а ништа није било тако ретко као осмех. Имао сам срећу да се у вихору мрачне мржње и крвавог ратовања дружим са човеком који је умео да се смеје, да ведрим гестом безначајан чин дигне до узвишености, који је имао животно начело, и држао се њега, да и у Оченашу, као основној хришћанској молитви, стоји: хлеб наш насушни дај нам данас! Живети тако од данас, човек мора да има будућност. Дамир Крижан је огроман човек, а опет лако и са осмехом носио своје тело између граната и много других опасности. Пас живи колико мора, а човек колико хоће, често је говорио Дамир, а ја сам се узалуд трудио да одгонетнем ту човекову привилегију. Једна ситница, слика на зиду, готово минијатура, давно је привукла Дамирово дивљење. Пружио сам му је како се даје милошта, а леп и блистав осмех озарио је простор. Његову милошту већ сам примио. Устаје Дебела Маца, како смо га звали, и одлази у касну ноћ. Присуство његово увек је, па и вечерас, подсећало како мало треба да се умре и исто тако мало да се са осмехом преживи. Недеља, 19. јуна 1994. Ни јуче нисам излазио из стана. Све време провео сам у нервозној шетњи између два балкона окренута према Требевићу. Предвече сам видео како скакуће улицом моја дугокоса кума, њена мама, и њена бака, дошле су да се поздраве. Унеле су много живота у мој стан у којем је немо и пусто. Ена је скакутала по пространом стану, узалуд су је опомињали. Лупала је по типкама на клавиру, затезала жице на гитари, грлила прашњаве лутке моје ћерке. "Је ли вам жао што све ово остављате", питала ме стара кума. Пригрлио сам Ену, помислих како ћу ускоро загрлити Јелену, и само одречно завртех главом. Јутрос су поранили Дамир Крижан и Раде Голијанин, иако знам да Дамир мрзи рано устајање. Седимо и испијамо кафу. "Па реци нам, на крају, на које одредиште путујеш?" пита ме Дамир. "Где ме приме", одговарам. "Aко те не приме?" наставља Дамир. Слегнуо сам раменима и једва приметно и загонетно се насмешио. Насмеја се и Раде Голијанин. Пред Председништвом је било пусто недељно јутро. Стојимо нас тројица с друге стране улице, чекамо транспортер. Прилази ми човек, непознат, рече своје име које нисам чуо. Затражио је кључеве од мог стана и гараже и отишао. Стигао је и транспортер. Два млада Канађанина отварају врата. Још једном се поздрављам са пријатељима. Крећемо, промичемо градом као огромном празнином. Ништа не осећам, као да сам убијен и сада моје мртво тело превозе на другу обалу где би требало да се повратим и оживим, и да живим.... (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.