Krvava košulja sarajevska (27)

Najbesmislenije događanje je rat: donosi samo mržnju, bijedu, stradanje i smrt. Rat u Sarajevu je gori od toga. U tom besmislu ništa nije bilo tako rijetko kao osmijeh i prava je sreća bila družiti se sa čovjekom koji je umio da se smije. Takav je bio Damir, uvjeren da čovjek mora imati budućnost

Petak, 17. juna 1994. Prošla su najduža četiri dana u mom životu. Samo sam čekao, očekivao zapravo, ko će pokucati na moja vrata. Oko podne javljeno mi je da se javim Muratoviću u njegov kabinet koji je bio vrlo blizu zgrade u kojoj sam stanovao. Delio nas je samo osakaćeni park. Tražio je da napišem zahtev za izlazak iz grada, mogu kao razlog navesti bolesti, a on će mi izdiktirati poslednju rečenicu. Dok je govorio, njegova sekretarica ljubazna, koju sam poznavao odranije, već je pripremila hartiju i olovku. Upisao sam i poslednju rečenicu u zahtjevu: "Stan i sve u stanu ostavljam vladi Republike Bosne i Hercegovine." Večeras sam ponovo posetio doktora Muratovića. Bio je neobično raspoložen, nudio me pićem koje sam odbio. Dao mi je policijsko rešenje da mogu izići iz grada i pismo Viktora Andrejeva, šefa civilnog sektora UNPROFOR-a, kojim obaveštava ministra da će "U nedelju, 19. juna 1994. godine, prevesti do Lukavice gospodina Veljka Kojovića. Htedoh da se zahvalim, ali me ministar spreči. "Videćemo se mi opet, u nekim boljim vremenima", govori smešeći se i pruži mi ruku. Stegao sam je čvrsto u znak zahvalnosti. Subota, 18. juna 1994. Sada verujem u nemoguće i počinje moj put u neizvesno. Družim se sa Damirom Križanom, možda, poslednji put. Ne mogu tačno i pouzdano reći kada je sve ovo počelo, ali kada sam video prvu lokvu ljudske krvi na prljavom asfaltu, prvog odvedenog čoveka i granatom raskomadano telo, izgledalo mi je da će ceo svet izumreti i da će preživeti samo tuga. Mržnja je sve zaslepela, gazila, mrvila i konačno ubila sve oko sebe. A meni se činilo, još uvek, da je sve došlo neočekivano, iznenada, valjda zato što sam zaboravio da laki povetarci najavljuju strašne oluje. Rat je, zaista, najbesmislenije događanje: donosi samo mržnju, bedu, stradanje i smrt. Rat u Sarajevu je i gore od toga. U tom gradu smo provodili kukavan život, sapeti kao kleštima među rovovima i ruševinama, prikovani granatama i snajperima dok su nadničari straha i mržnje, uporno, smišljeno i bez ikakvog obzira, uništavali sve i uzimali sve. Tako je umirao grad, umirali ljudi, sa njima snovi i uspomene; od svega što se imalo ostala je samo neshvatljivo bliska tuđina. Stešnjen i spolja i iznutra, osuđen da čami u čekanju najgoreg, čovek nije imao drugog izbora, nego da sanja kako beži, kako dečački zajaše sunce i ode gde hoće i kome hoće. Jer, svi putevi su bili blokirani i zatvoreni, svi osim onih, koji vode prema grobljima. Ipak, ponekad se duh koprca, iskrsla bi poneka obična, sasvim obična stvar da zanese, blesnulo bi odnekud pravo ljudsko lice, probudila se nada i sjaj u očima. U tim retkim trenucima kad obične stvari dobijaju novo značenje i nove vrednosti, kad se istinski veruje da život nije samo zbir neočekivanih stradanja, a istorija skup velikih nesreća, detalji i sitnice daju smisao želji da se preživi. To osećanje nove vrednosti detalja i sitnice neprimetno, kroz patnje, ušlo je i učvrstilo se u mojoj duši, pa mi se činilo da sav moj život, nezavisno od svega što se oko mene i sa mnom dešavalo, postaje vezan - zapravo, svaki njegov trenutak - za nešto što nisam poznavao i što, po istoj logici, nisam ni želeo. Sve što je istinski retko postaje dragoceno, a ništa nije bilo tako retko kao osmeh. Imao sam sreću da se u vihoru mračne mržnje i krvavog ratovanja družim sa čovekom koji je umeo da se smeje, da vedrim gestom beznačajan čin digne do uzvišenosti, koji je imao životno načelo, i držao se njega, da i u Očenašu, kao osnovnoj hrišćanskoj molitvi, stoji: hleb naš nasušni daj nam danas! Živeti tako od danas, čovek mora da ima budućnost. Damir Križan je ogroman čovek, a opet lako i sa osmehom nosio svoje telo između granata i mnogo drugih opasnosti. Pas živi koliko mora, a čovek koliko hoće, često je govorio Damir, a ja sam se uzalud trudio da odgonetnem tu čovekovu privilegiju. Jedna sitnica, slika na zidu, gotovo minijatura, davno je privukla Damirovo divljenje. Pružio sam mu je kako se daje milošta, a lep i blistav osmeh ozario je prostor. Njegovu miloštu već sam primio. Ustaje Debela Maca, kako smo ga zvali, i odlazi u kasnu noć. Prisustvo njegovo uvek je, pa i večeras, podsećalo kako malo treba da se umre i isto tako malo da se sa osmehom preživi. Nedelja, 19. juna 1994. Ni juče nisam izlazio iz stana. Sve vreme proveo sam u nervoznoj šetnji između dva balkona okrenuta prema Trebeviću. Predveče sam video kako skakuće ulicom moja dugokosa kuma, njena mama, i njena baka, došle su da se pozdrave. Unele su mnogo života u moj stan u kojem je nemo i pusto. Ena je skakutala po prostranom stanu, uzalud su je opominjali. Lupala je po tipkama na klaviru, zatezala žice na gitari, grlila prašnjave lutke moje ćerke. "Je li vam žao što sve ovo ostavljate", pitala me stara kuma. Prigrlio sam Enu, pomislih kako ću uskoro zagrliti Jelenu, i samo odrečno zavrteh glavom. Jutros su poranili Damir Križan i Rade Golijanin, iako znam da Damir mrzi rano ustajanje. Sedimo i ispijamo kafu. "Pa reci nam, na kraju, na koje odredište putuješ?" pita me Damir. "Gde me prime", odgovaram. "Ako te ne prime?" nastavlja Damir. Slegnuo sam ramenima i jedva primetno i zagonetno se nasmešio. Nasmeja se i Rade Golijanin. Pred Predsedništvom je bilo pusto nedeljno jutro. Stojimo nas trojica s druge strane ulice, čekamo transporter. Prilazi mi čovek, nepoznat, reče svoje ime koje nisam čuo. Zatražio je ključeve od mog stana i garaže i otišao. Stigao je i transporter. Dva mlada Kanađanina otvaraju vrata. Još jednom se pozdravljam sa prijateljima. Krećemo, promičemo gradom kao ogromnom prazninom. Ništa ne osećam, kao da sam ubijen i sada moje mrtvo telo prevoze na drugu obalu gde bi trebalo da se povratim i oživim, i da živim.... (Kraj)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.