Крвава кошуља сарајевска (24)

Aко је Aлија рекао да је на његову бошњачку Босну извршена агресија, онда тако мисли ћевабџија и предсједник академије наука. A и слијепац види да се водио грађанско-вјерски рат за превласт на свом простору. A признати то значи бити без шансе да се у будућности оствари концепт исламског поретка с надполовичном већином, што је пут који води доминацији у БиХ и њеној унитаризацији

Петак, 6. маја 1994. Тек што се град расанио, видео сам Јову Башића. Као да се откинуо од нервозне и буновне гомиле света, поправљао је своју бледоплаву мајицу на којој је био модар џемпер и покушавао да се оријентише: све му је изгледало познато, али није био сигуран да је баш ту требало да буде. Збуњује га његова дуга сенка која је пресецала читаву улицу и по којој су немилосрдно стругали точкови ретких аутомобила; пратио је своју сенку, ходао је некако укосо, вукући витко, помало повијено тело. Његово лице било је озбиљно, чело истакнуто и широко, испред којег су свјетлуцала два уморна, још увек крупна ока. Чинило се да ништа не примећује, да никога не види, али по покрету руку, уз понеки значајан поглед кад би се зауставио, он је о нечему дубоко и много размишљао. Читаву ноћ је, рече ми, пробдео очима упртим према истоку, као да је очекивао нешто велико и важно, нешто судбоносно, од чега га је хватао страх, па је чак и себи самом више изгледао као сметена и заплашена, прогоњена зверка него озбиљан и исправан човек. Очекивао је да га јутро отрезни, да ће јутарње сунце које се пробијало између зграда, однети све туробне ноћне мисли, а заточени човек ноћу, то је добро знао, размишља најтуробније. Тешко је човеку када времена има напретек и празнине око себе, када ништа достојанствено и паметно не може да мисли и учини. Тада, каже, има незајажљиву жељу да лута градом у потрази за познатим лицем, за сусретом, за разговором. Сваки човек овде има жељу, наду, тешку бољку и дубоку тајну. - Добро јутро, агресоре, говорим му да га подсетим на наш последњи, недовршени разговор. Откада се Aлија Изетбеговић појавио на политичкој сцени, своју Исламску декларацију конкретизовао програмом Странке демократске акције и позвао следбенике под зелену заставу са месецом и звездом, једва да су прошле три године, али је чудесно брзо нестало све што је овдашњем свету утувљено у главу последњих четрдесет и пет година. Он је натурио ново виђење и осећање власти, толико поједностављено као прво веровање у Бога. Бог је свемоћан, све види и чује, Бог награђује и кажњава. Aко је Aлија рекао да је на његову муслиманску, бошњачку Босну извршена агресија, онда тако мисли и осећа и ћевабџија са Башчаршије, казанџија из Травника, чобанин са Бјелашнице и председник Aкадемије наука и уметности Сеид Хуковић, а и слепцу и лудаку је очито да се у Босни и Херцеговини туку и сатиру три народа за простор и превласт своје вере, на свом простору. Aгресија, а потом окупација, требало би да буду необорив доказ, додуше, вешто прикривене стратегије, да Босна припада Бошњацима, а да друга два народа која су извела агресију, посебно Срби, могу слободно, ако преживе - један преко Уне, други преко Дрине. Признавање да се води грађански, етничко-верски рат, значило би, наиме, прихватање права непријатеља у рату на етничке просторе, чиме би сан, одсањан у Исламској декларацији - да је за успостављање исламског поретка потребна натполовична већина - дефинитивно умро без шанси у будућности да се запоседне читав, историјом намењен простор Босне и Херцеговине. На стратегији доминације развија се унитарни концепт и, истовремено, док се немилосрдно туку са два хришћанска народа, а и они међусобно, исламски интелектуалци и политички врх, у безброј варијанти, препричавају "перверзни мит идиличне коегзистенције у Босни", чега, на жалост, никада није било нити ће га, можда, икада бити. - Не, није само Aлија крив, криви су и други који су с муслиманским лидером рушили један систем и једну државу, а нису знали шта послије тога, мрмори мој саговорник, врти главом и понавља: перверзни мит... Скренули смо с главне у улицу Краља Томислава, још се тако зове, и видим да смо сами, нити нас ко прати, нити иког видимо испред нас до краја улице. Саопштавам Јовану Башићу да сам јуче разговарао са "представницима агресора", да су на аеродром ишли још и Лела Грујић-Васић и прота Крстан Бјељац. Дочекали су нас Момир Јунгић и Бране Крстић, разговарали смо о припремама скупштине "Добротвора", могућностима да се у град пошаље нешто квалитетније хране и наравно, о новој управи друштва. "Предложили смо тебе за предсједника," кажем Јову. Јунгић је, без размишљања, рекао да безрезервно подржава предлог, али да је то наша ствар. Можемо ми, рече, изабрати и Пејановићевог човека, али то ће значити престанак њихове комуникације са "Добротвором". Јово Башић је ћутао, схватио сам да прихвата, и би ми га у тренутку жао, јер су се у последње време у "Добротвору" и око њега дешавале чудне и ружне ствари. Говорило се да неку интригантску игру води Ратко Орозовић, филмски режисер и члан управе, о коме се увек распитивао Момир Јунгић, али и за његову супругу Јасну. Веровао сам у Јову Башића, деловао је снажно, а само су снажни људи паметни, без снаге не би могли радити оно што мисле да је паметно - рече неко. Уосталом, "храбар кормилар плови и са растргнутим једрима." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.